Пише: проф. др Владислав Сотировић

Уводне напомене

Данас, једна од најспорнијих области из угла глобалне перспективе, заједно са Косовом и Метохијом на Балкану, и источних делова Украјине налази се на Јужном Кавказу – региону Нагорно-Карабаха без излаза на море (Планински/Високи Карабах насупрот Доњем Карабаху) као спорно земљиште између Јермена и Азербејџанаца. Недавно обновљени војни сукоб око ове земље између Азербејџана и Јерменије довео је на дневни ред питање његове историјске позадине, као и позадину главних претензија на ову регију од обеју страна у конфликту.

Главна питања у горњем контексту су: Да ли су међуетнички сукоби неизбежни? Постоји ли фатална предодређеност да се сваки етнички ентитет такмичи са другим етничким ентитетима у дарвинистичкој борби за егзистенцију, да види као једину гаранцију своје сопствене етничке репродукције, протеривање, потискивање или истребљење других суседних етничких група? Уопштено говорећи, имајући у виду своје шаролике етничке разноликости (више од 50 језика и етничких група), можда ниједан део бившег СССР-а не може пружити плодније тло за међуетничку борбу од региона Кавказа, а након њега у Европи Балканског полуострва.

Кавказ

Кавказ је у антропологији добро познат као регион који је произвео Кавказоиде – светле пути „европски“ народ, који је добио име по планини Кавказ која се налази између Црног и Каспијског мора. Кавказоиди су заузели Европу, Африку, све до југа до Сахаре, Блиског истока и индијског потконтинента. Током последњих 500 година, Кавказоиди су се проширили широм света. У неким регионима Централне Азије, у историјско доба су их заменили Монголоиди. Увек је било мешања са суседним народима као и непотпуног разликовања од суседних раса.

Као историјска чињеница, још од античког периода, земље Јужног Кавказа Грузија, Азербејџан и Јерменија (на мосту између Европе и Азије) биле су на раскрсници цивилизација где су војни одреди, народи, трговачка роба, религије и идеологије непрекидно утицали једни на друге између Европе, Кине и Централне Азије. Овај пут преко Кавказа је касније савременој Русији након Петра Великог омогућио приступ Блиском и Средњем истоку. У региону оба Кавказа (северног и јужног) и данас су историјске тензије између отоманско-персијско-руских ривалстава за хегемонију (посебно на јужном Кавказу или транскавказском региону) видљиве и делимично су укорењене у геополитичкој подели између Русије и Велике Британије као империјалне области утицаја у 19. веку а посебно 1907. г. када су Русија и Велика Британија поделиле територију Персије (данас Иран) на своје хемисфере утицаја (северну и јужну).

Стратешки значај који се Јужном Кавказу придаје већ век и по добија нови геополитички значај од 1990. г. конвергенцијом међународних безбедносних, економских, финансијских и политичких интереса у региону након нестанка СССР-а. Истина је да и данас руске власти одвајање бивших совјетских република на јужном Кавказу и у Централној Азији доживљавају као тежак, али вероватно и као само привремени губитак. Савремени безбедносни проблем Карабаха произилази из личне одлуке Ј. В. Стаљина из 1921. г. да припоји јерменску провинцију Арцах Азербејџану. Тако је и сам Карабах остао геополитички подељен.

Историја конфликта за време СССР-а

Конфликт око Нагорно-Карабаха сигурно има дугу историју као и многи слични међуетнички и међудржавни сукоби широм света. Конфликт није производ нестанка СССР-а или колапса биполарног антагонизма током Хладног рата 1.0 јер је сукоб око Нагорно-Карабаха много дубљи и историјски гледано укорењен у прошлости. Међутим, истраживачи модерне историје и безбедносних студија опште прихватају да је савремени период сукоба око Нагорно-Карабаха започео током бољшевичке револуције, праћене грађанским ратом у Русији 1917.–1921. г., када су 1921. г. Јосиф В. Стаљин и Владимир И. Лењин (обојица нису били етнички Руси), радећи преко Кавкаског бироа Комунистичке партије Русије, како би геополитички смирили империјалне амбиције Мустафе Кемала Ататурка који је у то време био политичко-војни вођа новорођене турске националистичке армије, доделили су спорну земљу Нагорно-Карабах туркојезичком муслиманском Азербејџану, али не и суседној православно-хришћанској Јерменији. Међутим, таква прилично политичка одлука веома је разбеснела јерменско бољшевичко руководство, које је, у ствари, натерано да уђе у државни састав Совјетског Савеза, сазнало да Ј. В. Стаљин има мало разумевања за њихове ставове о тој спорној територији и као и за његов тврд став примене озбиљне одмазде ако би Јермени предузели одређене војне акције против Азербејџана.

Сукоб око Нагорно-Карабаха је, дакле, остао замрзнут током власти Ј. В. Стаљина (1924.−1953. г.), што је довело до лажног мита о братству и јединству између суседних совјетских република Јерменије и Азербејџана што је било прилично слично са случајем Косова и Метохије у време диктатуре Јосипа Броза Тита у Југославији (1945.−1980. г.). Прелазак руководства СССР-а са Грузијца Ј. В. Стаљина на Украјинца Н. Хрушчова 1953. г., међутим, пружио је неке политичке прилике јерменским комунистичким вођама да изразе своје национално незадовољство тренутним политичким статусом територије Нагорно-Карабах која је још увек била у оквиру суседног Азербејџана. Централне совјетске власти у Москви биле су претрпане политичким протестима јерменске стране праћене бројним петицијама хиљада Јермена који живе у Нагорно-Карабаху који су, у ствари, подржавали идеју о припајању ове покрајине социјалистичкој Јерменији у оквирима СССР-а. Ипак, иако су се ти јерменски политичко-национални протести наставили да се упућују наследницима Н. Хрушчова, они нису узети у обзир у Кремљу слично српским протестима са Косова и Метохије због притиска локалних Албанаца и њиховог свакодневног тероризма против Срба на које пост-титоистичка власт на Дедињу није обраћала пажњу (од 1981. г. до 1986. г.).

Ново време је, ипак, стигло са М. Горбачовим и његовом политиком полулиберализације и такозване „Перестројке“. Другим речима, поткрепљени новом политиком М. Горбачова, јерменски протести су попримили јак националистички оквир, припремајући пут за независну Јерменију која би укључивала и територију спорног Нагорно-Карабаха. Питање Карабаха постало је акутно када су озбиљно дата обећања Москве о „Гласности“ и „Перестројки“ у пракси грубо разочарана. Неколико резолуција које је издао Врховни совјет Нагорно-Карабашког аутономног округа 1988. г. у којима се захтева поновно уједињење Нагорно-Карабаха са Јерменијом није било узето у обзир у Москви, Јеревану и Бакуу. Међутим, када су 1988. г. Јермени из Сумгаита, као и они из Бакуа и других азербејџанских градова 1990. г., постали жртве погрома који су резултирали масовним егзодусом Јермена, ово се претворило у први међуетнички сукоб који је ескалирао у време М. Горбачова на власти (1985.−1990. г.). И совјетске и азербејџанске војне и безбедносне трупе послате су да спрече поновно уједињење Нагорно-Карабаха са Јерменијом, што је у то време отворено подржавао Јереван.

Године 1989., непосредно пред распуштања Совјетског Савеза личном одлуком М. Горбачова, почео је озбиљан и отворен сукоб између Јерменије, Јермена из Нагорно-Карабаха и Азербејџана око покрајине Нагорно-Карабах, који је врло брзо од децембра 1991. г. добио драматичан ток који је истовремено постао и почетни и најкрвавији војни и међуетнички сукоб између постсовјетских република које су данас међународно признате као независне државе.

Постсовјетски историјат конфликта

Нерешени међуетнички спор и сукоби између хришћанске Јерменије и муслиманског шиитског Азербејџана око већински јерменске (75%) насељене енклаве Нагорно-Карабаха као дела Азербејџана је најнерешенији крвави сукоб у региону Кавказа (и северном и јужном). Мора се напоменути да је позадина овог конфликта како у растућим тензијама између две суверене државе Јерменије и Азербејџана тако и у растућим тензијама између три централне регионалне силе које се боре за своје геополитичке утицаје у овом делу Евроазије: хришћанске Русије, шиитског Ирана и сунитске Турске. Међутим, хришћанска Русија, шиитски исламски Иран и сунитска исламска Турска имају сасвим различите ставове о томе како решити сукоб. Иако је прошло скоро три деценије од потписивања међународног споразума о прекиду ватре 1995. г., сукоб око Нагорно-Карабаха сигурно није замрзнут и поново је избио у лето 2020. г. и траје све до данас. Борбе се с времена на време формално завршавају у којима Азербејџан (знатно потпомогнут од стране Турске) има јасну војну премоћ у односу на Јерменију (која је услед свог прозападног курса изгубила поверење и потпору Русије), али суштинска питања остају нерешена и стога опасност од обнове озбиљних ратних непријатељстава између хришћана и муслимана у овом микрорегиону, као и на Косову и Метохији, остаје веома реална.

Отворени директни оружани сукоб око округа Нагорно-Карабаха почео је децембра 1991. г. у јеку Рата за југословенско наслеђе на Балкану. Битка Јермена из Нагорно-Карабаха за самоопредељење подсећала је на борбу Јермена против турско-исламских погрома под отоманском влашћу са резултатом губитка Западне Јерменије, што је додатно појачало горчину конфликта на јерменској страни. Такозвана „међународна заједница“ је реаговала доста брзо, али, у ствари, са малим успехом на терену. Конференција за европску безбедност и сарадњу одлучила је 24. марта 1992. г. да успостави стални форум за преговоре о мирном решењу сукоба између Јерменије и Азербејџана. Предлог мировног решења који је изнела Минска група 1993. г. није прихваћен због непомирљивости страна укључених у војни сукоб. Крхко примирје је на крају постигнуто захваљујући одлучном посредовању руских дипломата 12. маја 1994. г. Од тада ОЕБС је узалудно покушавао да постигне мирно решење овог ограниченог сукоба разним конференцијама на врху као у Будимпешти 1994. г., Лисабону 1996. г. или Истанбулу 1999. г.

Напори дипломатских посредовања

Са распуштањем СССР-а, руски председник Б. Јељцин и председник Казахстана Н. Назарбајев су у септембру 1991. г. преузели иницијативу да попуне вакуум лидерства који су очекивали да ће уследити. Вероватно су личне амбиције ових председника, више од судбине Нагорно-Карабаха, мотивисале да се дипломатски умешају у сукоб Јерменије и Азербејџана. Три месеца након посредовања, председник СССР М. Горбачов је поднео оставку на ту функцију а ови посредници су скренули своју пажњу на друга места.

Прво дипломатско посредовање је убрзо замењено иранским дипломатским посредовањем од фебруара до маја 1992. г. Иран са око 77 милиона становника шиитске исламске деноминације персијског језика искористио је своје блиске историјске везе са народима у региону Кавказа да добије легитимитет својих посредничких напора. Жеља Ирана да одржи те историјске везе, да ојача свој статус регионалне силе и да спречи Турску (земљу сунитског ислама са око 76 милиона људи) да стекне регионалну доминацију, комбинована је како би мотивисала своју владу да интервенише у случају конфликта око Нагорно-Карабаха. Међутим, када су дискусије у Техерану пропале, Конференција за европску безбедност и сарадњу (КЕБС/ОЕБС) преузела је водећу улогу у дипломатској интервенцији и истовремено истиснула ирански преговарачки тим као нечлана ове европске безбедносне организације. Другим речима, сада је процес дипломатског посредовања прелазио из Азије у Европу.

У међувремену, је дошло до дипломатске интервенције председника Казахстана Н. Назарбајева у августу 1992. г. који је био муслиман. Другим речима, плашећи се руског упада у Казахстан (на чијем северу живе говорници руског језика), председник Н. Назарбајев је жестоко бранио принцип непроменљивости државних граница (које су поставили совјетски бољшевици) изнад принципа националног самоопредељења (овај принцип непроменљивости државних граница Запад није прихватио у случају косметских Албанаца након јуна 1999. г.). Јермени су као пристрасну а Азербејџанци као праведну, ипак, различито доживљавали његову дипломатску интервенцију у случају спорне територије Нагорно-Карабаха. Међутим, такве асиметричне перцепције о решавању сукоба довеле су коначно до колапса краткотрајног дипломатског посредовања Н. Назарбајева у августу 1992. године.

Сукоб око територије Нагорно-Карабаха пружио је добру прилику за КЕБС (данас ОЕБС) да покуша да се представи као ефикасна организација за безбедност и решавање сукоба која покрива читаву Европу. Истовремено, КЕБС је признао да Јужни Кавказ припада Европи, али не и Азији. Први корак ка решавању сукоба у Нагорно-Карабаху који је предузео КЕБС било је стварање Минске групе која је била састављена од девет националних представника са главном сврхом да се баве решавањем сукоба као посредници. Међутим, практична улога Минске групе била је минорна из пет главних разлога:

1) Недостатак искуства за решавање оваквих сукоба.

2) Смањена солидарност међу члановима Минске групе.

3) Регионалне амбиције Русије.

4) Заговарачка улога Турске да ослаби интервенцију.

5) Државе чланице КЕБС-а су покушале да прогурају своје сопствене агенде и стога је организација заједно са Минском групом постала све неодлучнија током трогодишње интервенције од фебруара 1992. г. до децембра 1994. г.

Током неуспешне интервенције КЕБС-а, десило се руско дипломатско посредовање од новембра 1993. г. до децембра 1994. г. у покушају да се досегне мирно решење у сукобу око Нагорно-Карабаха. Руски представник у Минској групи, Владимир Казимиров, је покренуо такозвану „шатл дипломатију“ као директан изазов улози КЕБС-а као главног дипломатског посредника у конфликту. То је било време када је Азербејџан покренуо велику војну контраофанзиву са циљем да протера јерменске трупе из Нагорно-Карабаха. Међутим, остали чланови Минске групе су били веома сумњичави према стварним намерама В. Казимирова и због тога су постали прилично невољни учесници у процесу посредовања. Сигурно је да је руско надметање са КЕБС-ом комбиновано са јасним неповерењем азербејџанског политичког руководства да би се на крају поткопали дугогодишњи дипломатски посреднички напори В. Казимирова. Главни проблем током читавог процеса руског дипломатског посредовања је остао све до данас тај што Азербејџан види Русију као природну хришћанску заштитницу Јерменије, док Јермени муслиманску Турску виде као природну заштитницу муслиманских туркоговорних Азера са којима имају много етнографских и лингвистичких заједничких карактеристика. Коначно, исламски шиитски Иран Турску посматра као регионалног конкурента и потенцијалног непријатеља јер су Турци сунитске исламске деноминације за разлику од шиитских Азера. Треба напоменути и то да највећи број етничких Азера не живи у Азербејџану већ у суседном Ирану.

Следећа фаза посредовања била је фаза копредседавајућих која је одржана у јануару 1995. г. Копредседавајуће је именовао ОЕБС (Организација за европску безбедност и сарадњу), која је заменила хладноратовски КЕБС, на самиту у Будимпешти децембра 1994. г. како би водили Минску групу. Главне улоге заузеле су три велике силе: Русија, Француска и САД. Међутим, искључење главних страна у процесу планирања мировног решења (Азербејџана и Јерменије) праћено недостатком иновативних предлога и стратегија од стране копредседавајућих наговестили су даљи ћорсокак у преговорима у наредним годинама. 

Ипак, Азербејџан и Јерменија су у мају 1994. г. постигли споразум о прекиду ватре. Међутим, они нису успели да преброде своја дијаметрално различита гледишта у вези са конфликтом и решењем питања Нагорно-Карабаха. Етнички Јермени из Нагорно-Карабаха заједно са јерменском владом инсистирали су на томе да процес преговора мора бити у оквиру „комплетног пакета“ који ће укључити најзначајнију тачку – политички статус Нагорно-Карабаха. Међутим, за разлику од јерменске стране, Азербејџанци су инсистирали да ће се методом „корак по корак“ коначно решити главни проблеми сукоба. Влада Азербејџана је одбила да директно разговара са етничким Јерменима из Нагорно-Карабаха (другачије, на пример, него у случају директних разговора Београда и Приштине о статусу Косова и Метохије након јуна 1999. г.). Баку је у децембру 1997. г. тврдио да је Јерменија главни непријатељ територијалног интегритета Азербејџана и да стога азербејџанска влада у Бакуу неће признати Нагорно-Карабах као територију одвојену од Азербејџана и истовремено ће признати етничку припадност Јермена у Нагорно-Карабаху као одвојену од Јерменије. Вреди напоменути да када је јерменски председник Левон Тер Петросјан прихватио азербејџански предлог за формулу решавања сукоба по принципу „корак по корак“, јерменски бирачи су изгубили поверење у њега због чега је поднео оставку. Новоизабрани јерменски председник Роберт Кочаријан био је заговорник строжег приступа који подразумева решење проблема Нагорно-Карабаха по принципу “комплетног пакета”.

13. октобар 2022.