Пише: Драги Ивић
Да ли је Џорџ Орвел (по идејном опредељењу демократски социјалиста) био стварно визионар или је, као талентован новинар, већ тада знао оно што ни данас многи не знају? Учећи се на правим узорима, Замјатину и Хакслију, сврстао се у писце веома ретког жанра – дистопијског романа.
Чак ни у подели света у својој књизи ”1984” није, бар алегорично, погрешио. Његова последња књига бави се нечим што је започето 1947. године, у исто време када је написао првих педесет страна овог романа који ће му бити, како се испоставило, и последњи за живота.
У марту 1946. године Черчил у Фултону (САД) позива на крсташки рат против комунизма, а само годину дана касније Бернард Барух, саветник америчког председника, у америчком Конгресу 1947. године изговара синтагму Хладни рат.
Уз Гвоздену завесу створени су услови да се формира ”Ешелон”. Невидљив, нечујан, недодирљив.
Глобално прислушкивање одавно је престало да буде литерарна фикција.
О каквој врсти фаланге је реч?
”Ешелон” је првобитно био владин тајни код, назив за програм који се бавио надзором информативних сигнала (обавештајних података који су прикупљани и анализирани кроз систем ”SIGINT – Signal Inteligence”).
Овај програм покренуло је пет држава потписница Споразума о безбедности (”UKUSA – UK/USA”): Аустралија, Канада, Нови Зеланд, Уједињено Краљевство и Сједињене Америчке Државе; познат је још под називом ”Пет очију”.
Скраћеница је, као што видимо, настала према међународним ознакама два оснивача. На њему је почело да се ради касних шездесетих како би се континуирано и са свих доступних места могла пратити војна и дипломатска комуникација Совјетског Савеза и његових савезника у току Хладног рата.
Програм је званично почео да се користи 1971. године и до данас се проширио тако да прекрива целу планету, чинећи кровни програм за још много различитих, специјализованих агенција.
Сам ”Ешелон” први пут се спомиње у интерним билтенима НАСЕ које је обелоданио Сноуден. Она је 1966. године основала почетни програм с кодним именом ”Фростинг” (премаз, шлаг за колаче) за прикупљање података са комуникационих сателита.
Он је имао два потпрограма: прелазни (за пресретање совјетских сателитских преноса) и ”Ешелон”, за пресретање сателитских комуникација због којих је основан ”Интелсат”. Без обзира што се званично негира и постојање ”Ешелона” уопште, Сноуден наводи да он има још једно, интерно име – ”ФОРНСАТ”, што је скраћеница за Каталог страних сателита (Foreign Satellite Collection).
Овај систем надзора, зависио је и зависи од технолошког развоја и средстава која се користе у масовним, јавним и тајним комуникацијама, али и у усмереним, циљаним информационо-комуникацијским поступцима конкретних учесника и догађаја. Поруке се могу слати на много начина: радијом, сателитом, ултракратким таласима, мобилном телефонијом, фибер-оптичким каблом, светлосним сигналима, итд.
Подсетимо се азбуке теорије комуникација: информисање је једносмерни процес (комуникатор може да извештава или обавештава, зависи да ли је нижи или виши у статусу), док је комуницирање двосмерно (комуникатор шаље поруку, а реципијент је прима и узвраћа каналом поруке).
Без обзира на врсту канала (кабл, писмо, ваздух, безваздушни простор), у питању је кибернетички модел. Стога је он погодан и за енкодирање (криптовање или састављање) али и за декодирање (дешифровање, читање) порука.
Надметању између прислушкивача и прислушкиваног нема краја, а технологија у тој области напредује непредвидивом брзином. Доказ за то је и след историјских догађаја. Појава геостационарних сателита шездесетих година отворила је нове могућности за пресретање комуникација.
Стога су 1964. године десетине земаља прихватиле предлог да се оснује Међународна телекомуникациона сателитска организација (Intelsat – International Telecommunications Satellite Organization”) која би оформила планетарну мрежу комуникационих сателита.
Иза декларисаних циљева као што су олакшан глобални приступ грађанским информацијама свих врста (политика, привреда, спорт, метеорологија, забава, итд) , налазиле су се и могућности развоја посебних мрежа које би служиле у војне, односно обавештајне и контраобавештајне сврхе, на различитим нивоима тајности.
Врло брзо је ова кампања добила на замаху што није никакво чудо. Иза ње су стајале државе са својим ресурсима и јасно одређеним циљевима. Од војне комуникације, преко грађанске и економске шпијунаже, све је врло брзо постало предмет интересовања и коришћења. До тада недоступне могућности почињу да долазе до изражаја.
Године 1966. лансиран је и први сателит за потребе ове мреже. Од 1970. до 1971. Главни штаб за комуникације Велике Британије (GCHQ – Goverment Communications Headquarters of GB) почео је да користи тајну сигналну станицу у граду Морвенстоу (Morwenstow) у Корнволу, крајњој југозападној тачки британских острва.
Ова станица била је задужена да пресреће поруке које су ”путовале” преко Атланског и Индијског океана. Убрзо после тога, америчка Национална агенција за безбедност (”NSA – National Security Agency of USA”) изградила је другу надзорну станицу у граду Јакима у близини Сијетла (држава Вашингтон), на крајњем североистоку САД, излазећи на Пацифик у смеру Азије, односно СССР.
Британски главни штаб и НСА почели су ширење прве глобалне мреже (”WAN – Wide area network”). Ускоро су се Аустралија, Канада и Нови Зеланд, користећи геостратешки положај и политичко опредељење, придружили ”Ешелону”.
Када је та активност добила неслућене размере па и злоупотребе, Европски парламент, после рада овлашћеног анкетног одбора, у свом извештају од 2001. године је навео: ”Ако земље ”UKUSA” могу да користе земаљске станице у најважнијим регионима планете, оне онда могу пресрести сав саобраћај података који иду преко сателита”.
Како то у пракси изгледа?
”Ешелон” је фокусиран на сателитско пресретање. Посебан анкетни одбор ЕУ констатовао је да постоје одвојени, али по задатку слични, ”UKUSA” системи који пресрећу комуникације које иду путем подморских каблова, ултракратких таласа и других начина комуницирања. Европљане није бринула само војна, већ и економска шпијунажа, стога је значајан део комуникацијског процеса (разговори, слање података) преусмерен са сателитских веза на оптичка влакна.
Већ 2006. године готово сав саобраћај те врсте (99%) ишао је оптичким влакнима. У Централној Европи удео сателитске комуникације смањен је од 0,4 до највише 5%. Сада се, управо због заштите података, сателитске комуникације највише користе за видео-апликације. Земаљске станице нису више у стању да пресретну већину комуникација.
Иако постоји технички начин за пресретање информација које иду кабловски или шаљу микроталасно у линији видљивости, то није увек могуће и изводљиво је у ограниченој мери. Као и увек, показало се да свако оружје има и своје противоружје. Проналазе се други начини да се пошаље информација коју је немогуће пресрести, па ни дешифровати.
То кошта и то не могу сви себи да приуште, али се исплати. Сун Цу је одавно рекао: ”Најбољи су они планови за које непријатељ сазна кад почну да се остварују”. Посебно се то односи на коришћење интернета, чиме смо се већ бавили. Он је посебно ратиште са својим методама, мерама, контрамерама, победницима и побеђенима.
Ова врста прислушкивања, односно надгледања комуникација, није прошла тако лако у САД јер су многе невладине организације, велике корпорације, па и познате личности од утицаја подигли свој глас, сматрајући да се тиме нарушава низ уставних права које се тичу неповредивости информација и грађанских слобода.
Свака држава је на свој начин покрила то подручје, а најдаље су отишле САД које су донеле неколико закона који омогућавају администрацији да под одређеним условима пресреће (и користи) информације. То су Закон о спољној обавештајној активности (1978), Патриотски акт, Акт о заштити Америке (2007) и Акт о слободи САД.
Организација коју је створио систем ”UKUSA” је бројна и сложена. Свака од пет држава има свој комитет или штаб који су међусобно повезани непрекидном комуникацијом. Називи су различити, али се у њима увек појављују нескривени атрибути који јасно показују да се та тела баве обавештајним радом, прикупљањем података и безбедношћу сопствених информација.
Станице за пресретање сигнала из различитих извора постоје у следећим државама:
Бразил (оператери: CIA и NSA).
Немачка (оператери: BND и NSA).
Индија (оператери: CIA и NSA).
Јапан (оператери: US Air Force и NSA).
Тајланд (оператери: CIA? NSA?).
Велика Британија (оператери: NSA и GCHQ – Government Communications Headquarters )
САД (оператер: NSA која има три станице, од којих је једна у Порторику).
Станице које су под заједничком контролом САД и домицилне државе:
Аустралија (”ASD – Australian Signals Directorate”, две станице).
Нови Зеланд (”Government Communications Security Bureau”).
Велика Британија (NSA и GCHQ).
Кипар (НСА и GCHQ).
Кенија (GCHQ).
Оман (GCHQ).
Према истраживању Парламента Европе, то нису једини центри, али су најактивнији. Међутим, ту се прича о ”Ешелону” не завршава. Он је део алатки ”великог брата”. Наведимо само програме за које се поуздано зна да се баве обавештајним радом ”на даљину”, поред ”Ешелона” који је пионир у тој делатности:
”XKeyscore” ( надгледа део компјутерског саобраћаја).
”PRISM” (надгледа стратешке интернет-мреже).
”Sentient” (интеллигенце аналyсис сyстем, систем за анализу података)
”Carnivore” (касније добио име ”DCS1000”; користи га FBI за анализу мејлова и електронских комуникација).
”Dishfire” (аналитичка база података коју користи ”UKUSA”)
”Dishfire” (користи га ”DEA-Defense Intelligence Agency”, за размену података).
”Tempora” (надгледа телефонске комуникације).
”Frenchelon” (француска верзија ”Ешелона”).
”Fairview” (програм NSA који преко АТ&Т лагерује податке телефонског саобраћаја).
”MYSTIC” (програм који раздваја праве од лажних података).
”Digital Collection System Network”(”DCSNet” – за потребе FBI анализира кључне речи у мобилном саобраћају).
”Boundless Informant” (NSA одељење које визуелизује неопходне документе и проверава метаподатке).
‘Bullrun” (програм NSA и GCHQ који се бави дешифровањем података из компјутерске мреже, као и економским показатељима, али и развојем напредних кибернетичких метода).
”Pinwale” (Програм који се бави дигиталном мрежном интелигенцијом и електронском поштом. Ово је напредни програм коме чланице ”UKUSA” могу приступити само уз дозволу главног борда јер он садржи најнапредније елементе заштите).
”Stingray phone tracker” (најранији програм за праћење мобилне телефоније; генерички појам у тој врсти прислушкивања, користи га више државних агенција и у широкој је употреби).
”RAMPART-A” (програм користи NSA ради продирања у податке које пролазе чвориштима међународних оптичких каблова великог капацитета).
”MTI-Mastering the Internet” (британски пројект масовног надзора интернет комуникација који предводи GCHQ – владин штаб за комуникације).
”Jindalee Operational Radar Network” (JORN – Оперативна радарска мрежа преко хоризонта која је у власништву Краљевског аустралијског ратног ваздухопловства; надзире површину од од 37.000 км², на северној страни Аустралије. Има домет до 3.000 километара и може пратити и метеоролошке услове за потребе комерцијалне морнарице.
Ово је само део доступних података!
Није познато, бар не широј јавности, које системе користи Кина, па ни Руска Федерација, осим једног за који се поуздано зна: ”SORM – System for Operative Investigative Activities” (”Система оперативно-разыскных мероприятий” – систем за оперативно-обавештајне активности), програм који је развио руски ФСБ 1995. године за потребе праћења телефонских и интернет комуникација, па је активиран и у сличним државним агенцијама Руске Федерације.
Сасвим сигурно је да је реч о истом пољу деловања уз коришћење сопствене технологије. Укупно 11 агенција користи на овакав начин надзор, прикупљање, селекцију и дистрибуцију података.
Поље електронско-сателитске шпијунаже је огромно и покрива практично све – од обичних телефонских разговора, интернета, кабловских и бежичних комуникација, до сателитске размене података. Пошто је ту, без обзира на приближну слику обима ових активности много тога непознато, остаје огроман простор који вешто користе маштовити сценаристи и редитељи па често можемо гледати филмове с тематиком у којој доминира ова врста шпијунаже.
Међу најпознатије се убрајају ” Државни непријатељ”, ”На удици”, ”Борнов идентитет”, ”Борнов ултиматум”, ”Поклон” (у оригиналу ”Ешелонова завера”, ”Шпијунка”, ”Сумњивци”, а свакако је један од легендарних у овом жанру чувени филм ”Прислушкивање” (The Conversation).
Коришћење оваквог свеобухватног надзора није прошло без реакције јавности, грађанских организација и појединаца, па су широм света чести процеси против неке од бројних агенција које су овде наведене.
Мада је то тако широко поље да захтева посебну тему, посебно у светлу догађаја око спектакуларне улоге Сноудена који се сада налази под руском заштитом и Асанжа, чији процес затеже односе Велике Британије и САД, наведимо интересантан пример: Фонд Викимедија тужио је NSA због угрожавања грађанских слобода, а у случају пратње и надзора аутора који пишу за тај Фонд.
Процес још увек траје – као и надзор над целом нашом планетом. Данас, када чак и мала деца имају мобилне телефоне (леп корак у развоју цивилизације, али и могућност гигантских злоупотреба, до сада невиђених у таквом обиму), треба повремено подсећати да се он само зове телефон. Реч је, наравно, о џепном примопредајнику, веома лаком за прислушкивање, чак и без улажења у базу података сервера.
Извор: Оружје онлајн
11. јун 2024.
