Многи злурадо примећују да издаја у Србији више није могућа, поготово од времена када највиша политичка и интелектуална елита државе као свој једини начин опстанка и сврхе постојања види борбу за што бољи приступ богатим „страним фондовима“ и „доноторским организацијама“, који им у регуларном процесу „апликације“ омогућавају лагодно битисање, и што посебно истичу наши истакнути интелектуалци-власници разних невладиних организација, какво финансирање даје им потпуну слободну делања и мишљења у односу на њихову сопствену државу, владу и народ, или кратко речено Србију! И кажу да је то баш суштински и јако важно за њихов неометан рад и утицај на јавно мњење Србије, и промену наших лоших и примитивних навика, у које спада и љубав према домовини.
Али, ја вас питам, а како стојимо у односу на слободу делања и мишљења у односу на стране државе и њихове владе, које одобравају финансијска средства, која потом пуне рачуне опет њихових донаторских организација и фондова, из којих се наша несретна политичко-интелектуална елита „легално подмићује“? То никога од наших квазивођа, политичких шарлатана и идејних голубова превртача и не сме да занима, јер и они то раде.
Замислите кад после сваких избора наши „велики политичари и вође“ полетно потрче да разговарају са амбасадорима земаља „донатора њихове политике“, да виде каква би влада могла да се формира! То је стање кулминирало данашњом готово комичном ситуацијом, када једна странка добије натполовичну већину, довољну за самостално формирање владе, а она, игноришући ту чињеницу, крене у преговоре и разговоре о формирању владе са скоро свим осталим политичким странкама! Зашто? Па зато што су различити страни спонзори уложили свој новац на ову својеврсну кладионицу трке паса, па сада сви они желе, зарад што лакшег остварења својих државних циљева и интереса (понекад и интереса њихових богатих приватника), да и њихови пулени на које су се кладили (финансирали их) буду у влади и добију неко посебно важно, за њихове интересе везано министарско место! Замислите како би реаговала Велика Британија, САД, Немачка, или, на пример, Аустрија да се открије да њихова политичка партија прима финансијска средства из буџета Србије, а заузврат та партија заступа потпуно просрпске позиције у својој политици!
Нама без Европе, то јест Европске уније нема живота. Привредна сарадња Србије са земљама ЕУ је и у пракси доказана као незаменљива и неизбежна. Преко 50% трговинске размене Србије се обавља са земљама ЕУ. Скоро 20% трговинске размене Србије се обави са ЦЕФТА земљама, а које су све такође на путу учлањења у ЕУ. Све остале земље света заједно учествују у укупној трговинској размени Србије тек са 30%, а међу којима су појединачно и наша два стуба спољне политике – Русија и Кина. Појединачно, Италија има већу трговинску размену са Србијом него Русија. Србија своју укупну трговинску размену са земљама ЕУ, то јест свој увоз из ЕУ, покрива својим извозом у земље ЕУ око 60%. Више извозимо у неке земље ЕУ, као што су Немачка или Италија, него у Кину, Русију и САД заједно.
Колико пута сте ово чули? Колико пута су ове аргументе, логореични еурофиличари, набили на нос сваком слободномислећем човеку у Србији? Еурофиличари су већ одавно изгубљене душе, до чијег излечења више не може доћи, чак ни када пресађивање мозга буде технички могуће извести. Они су својеврсни језуити и фрањевци слободног тржишта, они су екстремистичка верска фракција попут Опуса деи, која понавља своје мантре, не укључујући мозак ни за секунд. Подразумева се да ни ви, будући еурофиличари, немате потребе за укључивањем мозга ни за секунд. И да нико никада више у Србији неће ни имати потребе за мозгом. Шта ће вам мозак, ако већ имате хипермаркет у коме се снабдевате? Шта ће вам мозак, ако имате средства јавног информисања, штампаних и електронских, који су у власништву истих људи који плаћају еурофиличаре, да се презнајају у европској екстази!? Еурофилија, као и маларија, експлозивно избија, захватајући читаве популације становништва, које и поред повремених и привидних побољшања, полако, и све јаче ломи оболелог, док га на крају сасвим не сломи. Само смрт је извесна, и уз њу Европска унија! Остало је све под знаком питања! Укључујући и сам знак питања!
Невероватно је шта све може у Србији неко да изјави само ако умисли да је главни и да зато, без икакве личне и политичке одговорности, или бар гриже савести, може све нас да, до миле воље, некажњено плаши и траумира!
У вези са изнетим имам следећа питања и констатације:
Ко је уоште помињао у Србији потребу за прекидањем односа са Руском Федерацијом, када и зашто? Којим ће и чијим то притисцима бити изложена Србија?
Претпостављам да такве притиске неће вршити Кина (видим да се слаже са позицијом Русије), а чини ми се ни остале земље БРИКС-а, а то значи ни Индија, ни Бразил, ни Јужна Африка. Претпостављам ни да то неће бити ни многобројне несврстане земље, са којима ми већ традиционално имамо добре односе. Верујем да то од европских земаља нису ни Норвешка, ни Швајцарска, ни Турска ни Исланд, то јест ниједна од земаља које и даље (по мишљењу наших јадних политичара) пркосе новооткривеним европским законима природе, и упркос свему, опстају у животу, и те земље и њени становници, иако уопште нису чланице ЕУ!
“Када је цео свет против тебе, и када у њему немаш пријатеља,
када нема наде у победу, треба се бранити докле год је то могуће,
узвршавати своју дужност до краја, и најзад пасти часно.”
Цар Фрањо Јосиф 1866. године
Муче ме ови избори. И даље не знам чему служе и шта треба да нам донесу. Последњих дана чули смо толико одвратних ствари, које изговарају активни учесници ових избора једни о другима. И свима њима верујем да је истина то што говоре једни о другима. Верујем им јер сам сигуран да их нико боље не познаје од њих самих.
Као што и ми најбоље знамо своје пријатеље, рођаке, или колеге на посла. Па и они су већ деценијама заједно и деле и добро (најчешће) и лоше (врло ретко). Они знају све једни о другима. Знају одвратне “тајне” да је просто невероватно како се уопште суздржавају да сву ту гомилу бешчашћа не саопште јавности! Али то се никада не дешава! Не дешава се јер то нису часни и душевни људи, попут мене или вас! Зато ви и ја нисмо у таквој политици, лишеној свега људског! Али како успевају да се тако добро контролишу? Зар само због сопственог интереса и међусобних договора!? Наравно!
Народ мора да слуша шта му говоре, јер то данас и није питање хоће ли или неће, већ да ли тај неко има или нема приступ медијима, које народ највише користи. По досадашњем искуству и природи ствари, у Србији је тај медиј један – РТС. Традиционално, са РТС-а нам се оглашавају, и највећи пријатељи и највећи душмани, и најпопуларнији и најмпраженији! То је већ постало као наша традиција. Традиција је и да популарни с временом постају омражени, и омражени популарни!
Све је питање квалитета пи-ар саветника и стручњака, политичког маркетинга и на крају самог талента и способности учесника ове друштвено-политичке игре, а то значи оних који се са тог медија оглашавају и у свакој кући у Србији, свакодневно гостују! Уз ове познате факторе који утичу директно на моћ политичара у Србији, има и један непознат фактор, кога чине свест и менталитет српског народа, и за који се из досадашње историје зна да је потпуно непредвидив и да може да учини невероватне промене целог друштва, за екстремно кратко време. Другим речима, у тим великим историјским тренуцима, појаве се миљеници народа, које нико не може да контролише, и они као такви и постоје, само као део тог народног ткива и менталитета, које народ тада, једино хоће и жели да следи! Отуда и непрекидни захтеви, како са запада, тако од стране њихових експонената овде у Србији, да коначно и трајно раскрстимо са таквом свешћу и таквим менталитетом, јер онда не могу правити сигурне планове за обликовање Србије, према њиховим интересима, и коју би они могли да воле, а у којој би ми, морали да живимо, док коначно не престане да буде Србија, и постане део неке друге земље или неког другог царства! Народ, као и ја, на то има само један одговор: е шипак!
Подсећа ме један дан ове недеље, с испољеном огромном еуфоријом и хвалоспевима о нашем потенцијалном уласку и одласку у ЕУ, на један већ поодавно заборављени цртани филм, у коме птичица, још нејака и неспособна да лети, видевши јата одраслих птица на небу како одлазе пут југа и сама каже: “Одох ја на југ”, и крене пешке у том правцу. Наравно, чак ни у цртаном филму она то не успева без разноразних “смицалица и превара” својих правих пријатеља. Словенци и Хрвати су имали несебичну и неупитну подршку економске велесиле каква је била тадашња и данашња Немачка (о томе већ постоји богата историографија), али и ону неформалну од потомака породице Хабзбург, који су и у време њиховог одвајања од Југославије и њиховог међународног признавања, али и учлањавања у ЕУ, били угледни и моћни чланови утицајне немачке партије, али је њихова моћ досезала и до Европског парламента и Савета, па и комисије ЕУ.
А где су нама такви пријатељи? Како ћемо ми успети на том путу у беспуће, када од пријатеља имамо само оне “новопечене”, које смо стекли тек прошлогодишњим пристајањем на “Бриселски споразум”, а који су до сада кроз читаву историју били наши, по правилу, највећи “непријатељи”. Знам да је у данашње време то поприлично отрцана фраза, али се бојим да се такве историјске категорије тешко мењају, а поготово долазе до изражаја у кризним временима каква су ова данас. Они, наши “нови” пријатељи, као озбиљне земље и народи, у свему томе своје интересе никада не потцењују и не превиђају, нити ће. А ми? Да ли је овде ико икада чуо последњих година шта је наш минимум националних интереса?
Одавно размишљам о једној теми… Зашто људи, односно човечанство, када говоримо о функционисању привреде и економији друштва, чинe увек исте грешке? Да ли су то уопште грешке или то само живот увек изнова изналази „нове“, а у ствари старе путеве преживљавања и опстанка људског друштва? И докле ће уопште трајати та тупава и беспредметна расправанајвећих економских умова, што плаћених, што искрено идеолошки острашћених, на ту тему?
Одакле уопште некоме идеја да буде судија у односу на тако важно питање за људско друштво, као што је процена ефикасности привредног, односно производног система, са аспекта власничких односа, односно да ли боље функционише привреда када је приватна или државна? Ако човек заиста озбиљно промисли на задату тему, и узме у обзир велики број историјских искуства, које су до сада имале многобројне старије, али и новоформиране земље у свету, закључак, бар са мог скромног становишта, може бити само један. Наиме, нема правила, нема вечне истине, нема бољег или лошијег, јер све је питање многобројних фактора, услова, околности, у којима иста треба да функционише. Ако баш желите да саопштите нешто што ће бити тачно, онда је то могуће дефинисати само овако: постоје привредне гране и потребе друштва и појединаца, које се боље могу задовољити приватним компанијама, али постоје и они који се могу боље задовољити државним власничким односима. Јер да није тако, тешко да би се икада иједан приватник у неким околностима одлучио лако за огромна улагања, у на пример изградњу дугачких аутопутева, у неке слабије насељене области, где се повраћај новца мора да чека деценијама, или где повраћаја новца неће бити директно кроз наплату путарине, већ индиректно, кроз привлачење страних инвестиција, отварање нових радних места, обезбеђење сировина за индустрију прераде и слично.
Гузенбауер је прихватио да буде саветник првог правника владе Србије задужен за реформе и промоцију Србије у свету. Заиста, ко може боље промовисати Србију у свету од Алфреда Гузенбауера! Тешко да ико то може боље од њега. Па шта прво помислите када чујете Алфред Гузенбауер него Србија. Јер шта бисмо ми да нас је господин Гузенбауер одбио. Па ко би се уопште сетио у свету да Србија постоји. Нико! А можда ни тај Нико не би могао да се сети шта је то и где је Србија. А Ви што мислите да би неко други можда могао то боље, ви ћутите, молим Вас! Шта сте мислили под тим други? Ма немојте више са тим безвезним предлозима.
Да не мислите можда да би неки Србин то могао боље од Гузенбауера! Па он човек једини зна ко су Срби и шта је Србија! Познаје нас ко злу пару! За Гузенбауера смо ми Срби, они што су некада мислили да је Косово и Метохија део Србије, а он нам то годинама неуспешно објашњавао, док одједном неки наши српски нови “стари” политичари нису захваљујући њему највише (изгледа да су код њега тајно узимали додатне часове или сеансе или нешто треће…) прогледали и коначно схватили да су били у тешкој заблуди преко дугих 15 година и да је свет у ствари обојен најлепшим “дугиним бојама”, а не заверама светских моћника против голоруког српског народа и нејачи! И какве то везе има сада, кад су прогледали, и колико је на том путу отварања њихових очију људи морало да страда! Они су увидели грешке, они су се посули пепелом, њима су сви опростили што су их тукли.
„Када се робу да прилика да бира, он никада не бира слободу, јер унапред зна да она није за њега и да може бити строго кажњен због својих жеља и сна о слободи. Роб зато бира само наду у бољи живот. И као роб, бираће народ у Србији, само своју наду да преживи и живи. Превладаће и победиће основни животни инстикти.“
„Не могу да сталожено и без суза пишем или говорим о српској држави и српком народу, о српској земљи и српској геополитици. Скоро о свему могу да говорим сталожено, и без суза, само о томе не.“ “Србија – то је један од најлепших и најхрабријих страница истроије човечанства. Србија, то је потпуно јунаштво.“ Александар Васиљевич Колчак, руски адмирал
Сви имамо пријатеље. Сви ми знамо какви су пријатељи. Пријатељ је онај ко нас увек разуме, и увек је са нама. Пријатељ је ту кад нам је најтеже, кад имамо проблем, кад нам је потребна помоћ. Чим чује да нам је тешко, пријатељ дође, не мораш га звати. Пријатељу не мораш да тражиш, он све сам нуди и несебично даје. Пријатељ је увек спреман да ти се нађе у невољи. Пријатељ је за тебе, када затреба, спреман да да и живот!
