Крајем марта дописница америчког телевизијског канала ЦНН Амбер Лион дала је сензационалну изјаву да је запосленима на каналу наређено да шаљу измишљене вести и да блокира информације да америчка администрација не жели да буде објављена у јавности. Према речима новинара, амерички медији манипулишу вестима и сада се „дешава исто што се десило са Ираком“: Сирија и Иран се демонизују, формира се јавно мњење у прилог рату против ових земаља…
Dragana TRIFKOVIC, Director of the Center for Geostrategic Studies (Serbia) took part in the meeting of the International Discussion Club “VISION 3000”, organized by “International Women’s Union”
Оно што се данас дешава у Украјини умногоме подсећа на време страдања Срба, како у СРЈ тако и у Републици Српској. Технологија смишљена у западним центрима моћи је слична.
Да би се бомбардовала Србија измешљен је Рачак где су наводно страдале невине цивилне жртве. То је био непосредан повод за бомбардовање Срба. Истина је сасвим другачија. Истражни судија која је водила цео поступак Даница Маринковић је написала књигу у којој је навела све махинације и манипулације смишљене да се оптужи српска страна.
Данас, једна од најспорнијих области из угла глобалне перспективе, заједно са Косовом и Метохијом на Балкану, и источних делова Украјине налази се на Јужном Кавказу – региону Нагорно-Карабаха без излаза на море (Планински/Високи Карабах насупрот Доњем Карабаху) као спорно земљиште између Јермена и Азербејџанаца. Недавно обновљени војни сукоб око ове земље између Азербејџана и Јерменије довео је на дневни ред питање његове историјске позадине, као и позадину главних претензија на ову регију од обеју страна у конфликту.
Дана 26. октобра 2021. године одржана је дебата европских стручњака на тему која је сада прилично акутна за све нас: „Да ли је Украјина за ЕУ сада неконтролисани, агресивни сусед или пожељни партнер?“
На округлом столу „Отворена Европа“ своје мишљење о овом питању изнели су: Руслан Панкратов – шеф летонске политичке партије „Рицибас“, Алгирдас Палецкис – литвански политичар, дипломата, бивши градоначелник Виљнуса, белгијски политиколог, публициста, стручњак за међународне односе, бивши заменик градоначелника Лијежа, шеф Фондације Петар Велики – Валериј Двоиников, бивши посланик Бундестага Валдемар Хердт, генерални директор Центра за геостратешке студије Драгана Трифковић из Србије и кандидат за гувернера Калифорније Луис Маринели.
Политолози су покушали да схвате праве разлоге за оно што се дешава у Украјини. Очигледно увучени у сукоб између САД и Русије, дошло је време да Европљани признају: САД очигледно остварују искључиво своје економске, војне и геополитичке интересе. Интереса ЕУ ту нема и не сме да их буде. У основи, говоримо о стварању конфликтних зона. Можете затворити очи, претварајући се да се то не тиче ЕУ, али Украјина није Југославија. Да ли су Европљани спремни да се боре ако избије рат за америчке вазале?
Сва ова лажна уверавања о наводно вечном пријатељству, колегијалности и спремности да се чува читава Европска унија топе се као пешчани сат под врелим авганистанским сунцем. Илузије о пристојности и солидарности прекоморских партнера постају стварније. Ако Кина представља претњу ЕУ у смислу економске конкуренције, онда је лидер НАТО-а успео да ЕУ лиши независности. Управо је Украјина, као земља директне потчињености Сједињеним Државама, постала камен спотицања у погоршању односа између Европске уније и Русије.
Модератор догађаја, лидер летонске политичке партије „Рицибас“ („Акција“) Руслан Панкратов, почео је свој говор контрапродуктивношћу ултимативног приступа у преговорима са Москвом: „ЕУ је увела економске санкције Русији. Као резултат тога, њихова економија је почела да се развија убрзаним темпом. Руски председник се само шали: „Хвала на санкцијама“. А шта је ЕУ добила од свега овога? Руске контрасанкције, милијарде долара губитака, губитак тржишта, растући трошкови енергије и још једна држава која отворено исповеда неонацизам са милитаризацијом на граници. Зашто САД активно наоружавају Украјину и тамо пребацују трупе? Русофобне земље попут Пољске и Балтичких држава традиционално подржавају у ЕУ бескрајно урлање о руској претњи. Сада су ту и Украјина и Грузија. Шта све ово значи за Европљане? Наивно је веровати да неће бити проблема у будућности ако не кренемо у конструктивне преговоре. Русија је сусед и не може се нигде преместити на захтев не баш психички стабилних људи. Лидерима неких земаља ЕУ је потребан рат, али они сами неће да ратују. Нова политика мора бити заснована на заиста реалној слици света. Сви проблеми се морају решавати на основу међусобног поштовања. Неопходно је престати са поделом земаља и људи на „пријатељске или непријатељске“. Ултиматум је застарео пут, по резултатима је апсолутни ћорсокак и потпуно неперспективан у смислу стварања и изградње заједничког европског дома.
Алгирдас Палецкис је скренуо пажњу својим колегама да прави разлози данашње дестабилизације односа ЕУ и Украјине леже у блиској прошлости. „Усред Горбачовљеве перестројке, беснеле су многе илузије о томе како бисмо сви заједно могли да изградимо заједнички европски дом, где ћемо сви заједно живети у миру и благостању, без икаквих ратова и сукоба. Зашто није успело? Постоје 3 главна разлога: економски. Тржишна економија сама по себи не може да реши многе друштвене проблеме. Напротив, способна је да генерише нове, на пример, друштвену неправду. Када има много сиромашних, никакве лепе бајке о европским вредностима неће помоћи. Други разлог је геополитички. Тридесетих година прошлог века одбачене су све идеје о стварању заједничких безбедносних структура против хитлеризма. Свака земља одлучила је да буде за себе и на крају је добила крвави рат. Након распада СССР-а, Сједињене Државе су активно ометале стварање заједничких европских безбедносних структура промовишући свој НАТО блок. Сада је њихова агресивна политика та која гура ЕУ на ивицу амбиса. Трећа тачка је психолошка. И тада и сада потцењивали смо разлику у менталитетима. Не само између Руса и Западних Европљана, већ чак и између Западних и Источних Европљана. Народи балтичких држава имају другачију историју са Западном Европом, чак и различите гране хришћанске религије, различите културне парадигме итд. Ово никада није узето у обзир, али узалуд. Живели смо у СССР-у, познавали смо руску културу, али смо такође живели много векова раме уз раме са западном културом, на пример, Литванијом и Пољском. Знамо западне језике и културу. Могли бисмо да будемо ефикасан посредник, мост, али као резултат.... Као резултат тога, постали смо нека врста тампон зоне ниског квалитета. Преварили смо се када су у зору независности рекли да ћемо сада бити нова Швајцарска. Иста ствар се дешава сада у Украјини”.
Белгијски политиколог Валериј Двојников изразио је мишљење да нико неће интегрисати Украјину у ЕУ. „Веома ми је жао украјинског народа, који је веровао да Европа жели Украјини стварање, благостање и просперитет. Наивно је тако претпоставити. Очигледно је да сукоб потпирују заинтересоване снаге, укључујући и ЕУ. То се очигледно и јасно у њиховој политици, односно њеном потпуном одсуству. Сада су и сами Европљани то коначно схватили." Немогуће је да се Европа извуче из ове ситуације, сматра Двоинов у овој фази, јер постоји много различитих сила заинтересованих за овај сукоб.
Генерални директор Центра за геостратешке студије Драгана Трифковић из Србије упоредила је садашњу ситуацију у Украјини са ситуацијом у Југославији почетком 90-их. "Ћутала је и Европа тада, ћути и сада, када сви процеси евроинтеграција Украјине које је покренуо Запад само погоршавају ситуацију у овој земљи. Ово се тиче корупције, људских права, ограничења слободе и све то под заставом тобоже демократије. Заправо, потпуно исти процеси су својевремено уништили и политички систем у нашој земљи. Унутар ЕУ више нема међусобног разумевања, почели су дубоки процеси промена, сада нисмо дорасли украјинским проблемима, тим више нема са ким да преговарамо".
Бивши посланик Бундестага Валдемар Хердт уверен је да ће се рат у Украјини наставити, јер је за сада потребан украјинској влади како би отписала сву своју неспособност и неефикасност. „Главни задатак колективног Запада, а пре свега Сједињених Држава, јесте жеља да се што дуже задржи напета ситуација како би се Русија што дубље увукла у овај процес. Ово даје полугу за притисак и друге геополитичке инсинуације. Под плаштом демократије и толеранције, они који су све то моделирали, не брину за саме Украјинце. Требао им је сукоб и тако нешто су направили од Украјине, знате, тројанског коња за Европску унију... а самој Европској унији Украјина сигурно не треба. То што се председник тамо туче у груди, што смо сада направили безвизни режим... Шта су они урадили, осим што је више од 6 милиона младих, радно способних људи отишло из земље? Нико никада не напушта добру земљу. Некада давно, Европска унија је створена као добровољна унија суверених држава. Данас од овог добровољног, као ни суверенитета, нема ништа. Брисел нам данас диктира тешке услове, имајући вероватно већу моћ него што је Москва некада имала над републикама у СССР-у. Неко тамо од званичника је одлучио и сада нам је већ наређено колико дуг треба да буде немачки краставац или колико дебео кабл за немачки усисивач. Ово је лудило. Не можемо овога да се одрекнемо. О каквом суверенитету у овом случају можемо говорити? А терати Русију да уради оно што неће чак ни ЕУ, а у ствари САД хоће, је бесмислица. Ово је пут у нигде."
Кандидат за гувернера Калифорније Луис Маринели био је лаконскији у својим изјавама: „Украјина ће напредовати само када се успоставе добри односи Исток-Запад, Запад-Русија. Ако нема добрих односа, онда сама Украјина можда уопште неће постојати. И сада је Украјина на ивици потпуног уништења државе, што се одражава по регионима. Због будућности самих Украјинаца, они сами морају добро да размисле о томе. Размислите."
