Пише: Драгана Трифковић
Дана 8. 8. 2011. навршава се 82. година од смрти једног од највећих Срба. Др Арчибалд Рајс није био Србин по рођењу, већ по опредељењу. Већи део живота провео је у Србији, и поред непријатности кроз које је прошао, истрајао је у својој наклоности према Србима. Оставио нам је тестамент „Чујте Срби!“ оригинални назив „Ecoutez, Serbes!“ који је објављен након његове смрти.
Швајцарац у Србији
Др Рудолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss) рођен је 8. јула 1875. године у месту Хехцберг у немачкој покрајини Бајден. Рођен је као осмо од десеторо деце велепоседника Фердинанда Рајса и Паулине Забине Ане Габријеле. Основно и средње образовање завршио је у Немачкој, a након тога универзитетско образовање је наставио у Швајцарској. Докторирао је у 22. години стекавши звање доктора хемије. Усавршавао је фотографију и форензику и радио на Универзитету у Лозани. Стекао је швајцарско држављанство и 1906. године именован је за редовног професора. Бавио се научним радом и важио је за угледног криминолога. Био је оснивач првог академског програма форензичке науке и Института криминалистике при Универзитету у Лозани.
Арчибалд Рајс је дошао први пут у Србију у августу 1914. године, на позив српске владе, као неутрални посматрач како би истражио злочине које су Аустро-Угари, Немци и Бугари спровели над српским цивилима на почетку Првог светског рата. У то време моћна Аустро-Угарска је уз помоћ Ватикана и Аустријске, Немачке и Бугарске штампе ширила лажи о Србима, представљајући их као дивљаке, пљачкаше и убице. Др Рајс је спроводио истрагу саслушавањем аустро-угарских заробљеника и вршењем техничких испитивања на терену где је прегледао рањенике, лешеве и обављао разговоре са локалним становништвом. Дошао је до супротног закључка, Срби су се борили часно уз поштвовање хуманитарног права. Према заробљеницима су се опходили достојанствено уз пуно уважавање међународних конвенција о поступању са ратним заробљеницима. Захваљујући Рајсовом раду, његовој храбрости и праведности, свет је упознат са злочимима оних који су своје жртве покушавали да прикажу као злочинце. Арчибалд Рајс је саставио документоване извештаје, који су говорили о злочима аустро-угарске војске на подручју Србије. Своје извештаје овај угледни професор криминалистике, објавио је у многим европским новинама, што је омогућило да се сазна права истина.
Искрени пријатељ
Др Арчибалд Рајс се прогласио за добровољца и по његовим речима постао „швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара“. Период од 1914. године до 1918. провео је на фронтовима са српском војском, заједно са својим сарадником Алфредом Фавратом.
Учествовао је у одступању у Албанију, а затим је на Солунском фронту сведочио дешавањима, боравећи на опасним местима уз војнике, како би саставио извештаје. Лично се ангажовао око збрињавања српске сирочади у Швајцарској, и помоћи српском становништву које је остало у окупираној земљи. После пробоја Солунског фронта 15. септембра 1918. године, обавио је увиђаје и у свим местима кроз које је пролазио. За време Првог светског рата написао је 2 књиге и око 800 чланака о Србима, којима је свету приказао и документовао злодела која су учињена од стране Аустро-Угара, Немаца и Бугара. Вратио се у Београд са ослободиоцима 1. новембра 1918. године. Угледни и имућни професор дао је оставку Универзитету у Лозани, решен да живот настави у Србији уз српске јунаке и пријатеље.
Краљ Александар Први, поклонио је Рајсу плац на Топчидеру, у улици Булевар војводе Мишића 73, на коме је он изградио кућу. Кућа је изграђена према пројекту грађевинара Лазара Лацковића 1921. године, по узору на традиционалне шумадијске куће. Арчибалд Рајс је свој дом назвао вила Добро поље у знак сећања на место у Македонији, где се одиграла једна од пресудних битака на Солунском фронту.
После рата посветио се раду на модернизацији и развоју српске државе. Пре свега заложио се за школовање 300 српске сирочади у Женеви. Захваљујући Рајсу, криминалистичка техника при Министарству унутрашњих послова, била је на високом нивоу у то време. Осим Министарства унутрашњих послова учествовао је у раду и Министарства иностраних послова, одсеку за документацију ратних злочина. Једно време је радио и као вештак за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду. Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу.
Др Арчибалд Рајс је добио медаљу за храброст, међутим, увек је истицао да му је једина награда захвалност српског народа.
Извађено срце
Одушевљење Србијом почиње да поприма неке нове елементе у послератном периоду. Др Арчибалд Рајс је доживео многобројне увреде од стране српских политичара и „интелектуалаца“. Сукобио се са члановима владе а пре свега са тадашњим премијером Николом Пашићем. Критиковао је понашање власти према бившим борцима и ратним инвалидима. Потпуно се разочарао појавама у друштвеном и политичком животу. Не желећи да учествује у сплеткама др Рајс је одлучио да се повуче са јавне сцене. Живео је скромно у вили Добро поље.
8. августа 1929. године жестоко се посвађао са бившим министром Миланом Капетановићем, корупционашем и ратним профитером који је рат провео у иностранству. Након те свађе др Рајс је умро, према речима сведока тог сукоба, срце му је препукло од увреде, и пао је покушен речима. Арчибалд Рајс је уз највише државне и црквене почасти сахрањен на Топчидерском гробљу у Београду 10. августа 1929. године.
У његовом писаном тестаменту налазиле су се и следеће речи: „…Што се тиче мојих смртних остатака, желим да се отвори моје тело, како би се из њега извадило срце; да се то срце стави у бокал и једном приликом однесе на Кајмакчалан, где ће се, без закопавања, ставити поред црквице. Ја сам волео српску земљу и драга ми је помисао да ће моје срце почивати и нестати на најпоноснијем врху српских земаља, близу другова које сам гледао како умиру.“
Жеља му је услишена и срце др Арчибалда Рајса пренето на Кајмакчалан. Нажалост почетком Другог светског рата бугарски фашисти су након окупације Македоније поломили мермерну урну и склонили срце Арчибалда Рајса.
Након Другог светског рата држава је национализовала имовину др Арчибалда Рајса. Вила Добро поље је постала дечији диспанзер, а затим су се 1963. године у њу уселили станари, који ту још увек живе. Објекат је данас заштићено културно добро града Београда, међутим имовинско-правни односи већ годинама нису решени.
Чујте Срби! Чувајте се себе
1. јуна 1928. године др Рајс је завршио књигу Чујте Срби! која је документ о времену од 1918. до 1928. године. Текст написан на француком језику и откуцан на машини, Арчибалд Рајс је оставио као посмртно завештање. Његова књига је међутим, штампана тек 2004. у већем тиражу. Познавајући у душу српски народ и прилике тог времена наш добронамерни пријатељ је са правом проценио да тект не треба да објављује за свога живота. У тексту је Рајс открио сав неморал тадашњих политичара и интелигенције. Његова намера је била да укаже народу на све негативне појаве у послератном друштву које је он увидео и које су по његовом мишљењу представљале претњу за будућност земље коју је искрено волео.
У уводном делу књиге др Арчибалд Рајс објашњава емоције којима је вођен: „ Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се у толико јаче везујемо у колико нас то везивање кошта жртвовања. Видео сам вам међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао „чувајте се“ и ако вам не бих уз врлине, које су истински и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. Нећу скрити од вас ништа битно од онога што сам видео, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину.
Драматична прича Рајса представља паралелу исто тако драматичне судбине народа који је волео.
Др Арчибалд Рајс је заправо био очаран моралним и херојским особинама српских сељака и војника које је открио у Првом светском рату, дакле обичног народа. Сматрао је да те дивне особине треба да буду темељ нове ослобођене Србије, и да је то земља у којој се може изградити идеално друштво са капацитетима којима располаже. Сукобу са власима у Београду, претходила је груба реалност са којом се Рајс сусрео. Желећи да и сам допринесе развоју српске државе, он је у њу уложио сво знање које је стекао. Међутим, убрзо је схватио да српској власти нису потребни стручни људи. Својим знањем и исправношћу др Арчибалд Рајс је почео да представља сметњу дилетантима на власти. Како није био у могућности да им се успротиви знањем и истином, а незнање и лажи није могао да користи, разочаран се повукао у лично изгнанство. За разлику од такозваних интелектуалаца који су се докопали власти, српски народ никада није престао да цени др Арчибалда Рајса. Верујем да је то и једини разлог због кога је велики Рајс истрајао у својој намери да срце завешта Србима. Био је свестан тога, да већину српског народа чине ти обични сељаци, чије врлине су непроцењиве, а не назови интелигенција, која је водила Србију.
Као главне врлине српског народа др Арчибалд Рајс је навео: храброст, родољубље, религиозност, гостољубље и демократичност, милосрђе, понос и бистрина;
Уз опис тих врлина он је навео и следеће:“ …Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом „интелигенцијом“ спречавају вас да то постанете.“
У књизу су наведене следеће мане, које се највише односе на тадашњу „интелигенцију“: нерад, клањање богатству, незахвалност, ксенофобија владајуће класе (као последица накарадне зависти), љубомора интелигенције, површност, подмитљивост. Др Арчибалд Рајс наводи и то да се током рата српска „интелигенција“ коју помиње није нимало ангажовала, склонили су се на сигурно у иностранство, и поред тога што нису учествовали у рату, нису се потрудили да допринесу ни пропагандним радом, већ су се на сигурном хвалили подвизима Србије. Након завршетка рата, они су се вратили у ослобођену Србију, у чијем ослобађању нису учествовали, у намери да управљају свим пословима. На сељаке нису обраћали пажњу, без обзира на њихово учешће у рату, а војнике, творце победе су сматрали простацима, који су добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго. У ситуацији у којој су сви храбри учесници рата били уморни, одморна „интелигенција“ је успела у својим намерама, преузимајући управљање државом и пословима, пазећи да нове и поштене снаге не прекрче себи пут. Бојећи се за своје положаје др Арчибалд Рајс наводи да су, чим открију неку вредности и потенцијал, ударали по глави док га не утопе у блато. Част је била непозната вредност на берзи „интелигенције“. Частан човек се сматра глупаком, а цењено је било лукавство уз помић кога су се „способни“ богатили.
Последња опомена
Посебно поглавље књиге, др Рајс посвећује политичарима, износећи своје мишљење о њима. Мане које је навео у потпуности се односе на њих, с обзиром да највећи део политичара долази из такозване интелигенције. Као велики проблем у политици он је навео потребу везивања за страначког вођу, при чему политичари своју борбеност испољавају кроз странчарење, занемарујући интересе државе. Наводи да се већина политичара бави политиком због личних интереса и богаћења. Сматра да је неморално што се у скупштини налазе ратни профитери, а не српски јунаци који су се борили у рату. Скупштину назива „парламент забушаната“ наводећи да су се и за време рата највише бавили влашћу и отимањем за фотеље (Крф, март 1918.), због чега се стидео за на бојном пољу неукаљано српско име. Даје пример министра који је био непријатно изненађен, када му је Рајс рекао да је њему, српском младићу, који је десет година млађи од њега странца, место у рову, а не у салонима хотела „Велика Британија“ на Крфу. У књизи Рајс даље наводи и имена министара који су се обогатили за време свог министровања. Наводи примере корупције и сазнања о поткупљивању посланика, министара и високих функционера, жалећи наш народ што му је судбина у таквим рукама. Политичари су били свемоћни, и политика је управљала свуда. За запослење од осредњих до високих положаја нису одлучивале заслуге кандидата, већ политичке везе. Тврди да су предност имале незналице и најнечаснији људи, у односу на најквалификованије и моралне људе, уколико су били штићеници владајућих структура, без обзира што су последице тога биле погубне за земљу. Таквим поступањем на руководеће положаје су долазили они који нису имали никакве способности, и који су непрестално правили грешке. Корупција је била распрострањена од врха власти до најнижих структура, пошто су потчињени службеници, под изговором мале плате следили пример својих надређених. Из тог разлога су сви који су пословали били принуђени да дају мито. У то време је било природно да сваки индустријалац или трговац који жели да вагон са његовом робом крене, мора да добро подмити шефа станице, да сваки парничар који жели да убрза поступак мора да подмаже писара и да онај који мисли да добије пасош, мора да стави неколико новчаница у документа која предаје полицији. Описује и омладини која није заинтересована за своју историју, а и универзитетске професори који нису заинтересовани да утичу на негативне појаве. По речима др Арчибалда Рајса на универзитету тада имамо и људе велике вредности, али су велика већина медиокритети, који су на та места стигли захваљујући политици или њеној подршци.
У закључној речи др Арчибалд Рајс наводи да је све што је написао, написао из најбољих намера, пошто воли нашу земљу, а од ње ништа не очекује. Поручује нам да несмемо да дозволимо да наша лепа душа пропадне у том ђубрету које се наталожило. Нација која је успела да одоли вековном ропству, која се повукла преко Албаније, и успела да се као победник врати из изгнанства, не сме да дозволи да је покори шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша. На крају додаје да он верује у будућност нашег народа и да је сигуран да ће се дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново пробудити. Опимиње нас да то мора брзо да се деси, иначе ћемо у супротном поново доживети време робовања, наводећи: “Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!“
Некада и сад
Запрепашћујућа је идентичност чињеница које је Рајс навео у књизи, коју је написао 1928. године, са тренутном друштвено-политичком ситуацијом. Поражавајуће је да се за осам деценија ситуација није поправила, а усуђујем се да тврдим да се заправо погоршала. Изгледа да је тај слој људи, које Рајс назива такозваном интелигенцијом кроз неколико генерација мутирао, да би у 21. веку достигао врхунац. Тренутна друштвено-политичка ситуација у којој је српски сељак и даље занемарен, а српски војници или проглашени за злочинце или преквалификовани од стране државе за бављење посластичарством нпр. уз савршен опис карактеристика српске власти, апсолутно потврђују оно што је др Арчибалд Рајс навео у својој књизи Чујте Срби! Чувајте се себе. Иако смо земља са великим пољопривредним потенцијалом, своје могућности ни дан данас нисмо искористили управо због лоше политике. Верујем да се у нашој држави данас већа средства издвајају за организовање парада, него за развој пољопривреде. Осим што држава не помаже развој пољопривреде, она директно онемогућава пољопривредницима да раде, постављајући јако лоше услове откупа. Ти услови су до те мере лоши да је доведена у питање исплативост производње. Оно што је некада сачињавало срж храбре српске војске, данас су плаћени војници. Мислим да о томе не треба ништа посебно ни говорити, ваљда је свима јасно да војску више фактички и немамо. До тога је такође дошло вођењем погубне политике већ годинама уназад. Што се политичке „елите“ тиче осим што она и дан данас краде сопствену државу и народ, појавиле су се и неки нови фактори који нису постојали у Рајсово време. Разноразне невладине организације, које поред апсурдног назива, финансирају и домаћа а и стране владе, нови су начин додатног богаћења представника власти и појединаца. Путем финансирања сопствених организација државним новцем или примање новца од страних влада, стиче се лична корист на рачун Србије и Срба. Најсрамније у томе су организације које примају новац од страних држава, уз задатак да раде на разарању сопственог народа. Мора се признати да оне то раде врло посвећено. О томе колико се већина политичара обогатила, бавећи се политиком, мислим да је такође исувишно говорити. Читав систем и данас функционише по принципима из Рајсовог времена. За запослење није битно колико кандидат поседује знања, већ кога познаје, макар немао никаквог знања. Корупција је заступљена у свим структурама друштва, па су тако трговци и дан данас приморани да дају мито, како би могли да раде, а индустријалце данас готово и да немамо. Велика предузећа распродајемо по ниским ценама, али не и уз ниску провизију политичара, а јавна предузећа се користе као најсигурнији извор богаћења. Свуда се спроводи негативна селекција кадрова, па тако предност при запошљавању углавном имају дилетанти и полтрони, с обзиром да су они најлакши за манипулацију. Економија Србије је потпуно унуштена, али зато у Србији има непријатно богатих људи, како каже нас садашњи председник. Питам се само да ли је његов задатак да обавештава јавност о томе или да предузме мере којима би спречио појединце и политичаре да се богате на рачун државе? Сукоб интереса данас је фраза коју ни органи који се баве борбом против корупције не могу да употребе у правом смислу, а и када је употребе, нико се и не обазире на то. У данашњој демократије је заправо и свака реч постала обезвређена. Данас може свако све да каже и то никакву вредност нема. Од многобројних случајева корупције и малверзација које су откривена у претходном периоду само су остали називи да се памте, остало је све пало у заборав. Ако узмемо у обзир и то да правосудни ситем не функционише, јасно је да уопше и не постоје механизми за санкционисање и спречавање било каквих криминалних радњи, осим ако власти по директиви или интересу нешто не предузму.
На жалост изгледа да је болест о којој је Рајс говори продрла дубоко, и укорењена у ово друштво почела је да метастазира. Снагу и енергију коју су изгубили у ратовима, хероји изгледа никада нису повратили, али је зато такозвана интелигенција попримила невиђене размере.
Све што остаје од речи за крај је бескрајно хвала др Арчибалду Рајсу за све што је учинио за Србију и нека му је вечна слава. Таквог пријатеља Србија никада ни пре ни после њега није имала. А што се тиче вере нашег пријатеља у будућност Србије, јасно је да се она била неупоредива са свим тим ситним душама који су је уништиле и које и данас то раде. Рајс је своје срце завештао Србији, али изгледа да је оно на крају бачено у прашину и згажено.
8. август 2011.
