Автор: Драгана Трифкович
Дана 8. 8. 2011. навршава се 82. година од смрти једног од највећих Срба. Др Арчибалд Рајс није био Србин по рођењу, већ по опредељењу. Већи део живота провео је у Србији, и поред непријатности кроз које је прошао, истрајао је у својој наклоности према Србима. Оставио нам је тестамент „Чујте Срби!“ оригинални назив „Ecoutez, Serbes!“ који је објављен након његове смрти.
Швейцарский в Сербии
Доктор Рудольф Арчибальд Райс (нем. Рудольф Арчибальд Рейсс родился 8. июль 1875 г. год в Хехцберге в немецкой провинции Байден. Он родился восьмым из десяти детей помещика Фердинанда Райса и Полины Забин Анны Габриэллы. Он закончил начальное и среднее образование в Германии, а после этого продолжил университетское образование в Швейцарии. Он получил докторскую степень в 22 года. годы получения степени доктора химии. Он изучал фотографию и судебную экспертизу и работал в Лозаннском университете. Он получил швейцарское гражданство и в 1906 году. он был назначен профессором в год. Он занимался научной работой и считался выдающимся криминологом. Он был основателем первой академической программы судебной медицины и Института криминалистики Лозаннского университета.
Арчибальд Райс впервые приехал в Сербию в августе 1914 года. по приглашению сербского правительства в качестве нейтрального наблюдателя для расследования преступлений, совершенных австро-венграми, немцами и болгарами против сербского гражданского населения в начале Первой мировой войны. В то время могущественная Австро-Венгрия с помощью Ватикана и Австрийской, немецкой и болгарской прессы распространяла ложь о сербах, представляя их дикарями, грабителями и убийцами. Доктор Райс проводил расследование, допрашивая австро-венгерских военнопленных и проводя технические полевые испытания, где он осматривал раненых, трупы и проводил интервью с местными жителями. Он пришел к противоположному выводу, сербы сражались с честью, соблюдая гуманитарное право. С пленными обращались с достоинством с полным уважением к международным конвенциям по обращению с военнопленными. Благодаря работе Райса, его храбрости и праведности мир знаком с преступлениями тех, кто пытался изобразить своих жертв как преступников. Арчибальд Райс составил документальные отчеты, в которых говорилось о зверствах Австро-Венгерской армии на территории Сербии. Свои отчеты этот выдающийся профессор криминалистики опубликовал во многих европейских газетах, что позволило узнать истинную правду.
Честный друг
Доктор Арчибальд Райс объявил себя добровольцем и, по его словам, стал „швейцарским добровольцем сербской армии, товарищем великолепных воинов Шумадии, Дуная, Моравы, Тимока и Вардара“. Период с 1914 года. годы до 1918 года. он провел время на фронте с сербской армией вместе со своим соратником Альфредом Фавратом.
Он участвовал в отступлении в Албанию, а затем стал свидетелем событий на фронте в Салониках, оставаясь в опасных местах вместе с солдатами, чтобы составить отчеты. Он Лично занимался заботой о сербских сиротах в Швейцарии и помог сербскому населению, оставшемуся в оккупированной стране. После прорыва Салоникского фронта 15. сентябрь 1918 г. годы, он делал наблюдения и во всех местах, через которые он проходил. Во время Первой мировой войны он написал 2 книги и около 800 статей о сербах, с помощью которых он показал и задокументировал зверства, совершенные австро-венграми, немцами и болгарами миру. Он вернулся в Белград с освободителями 1. ноябрь 1918. годы. Выдающийся и богатый профессор ушел из Лозаннского университета, решив продолжить свою жизнь в Сербии с сербскими героями и друзьями.
Король Александр Первый подарил Райсу участок на Топчидере, на бульваре герцога мускуса 73, на котором он построил дом. Дом был построен по проекту строителя Лазара Лаковича в 1921 году. годы по образцу традиционных шумадийских домов. Арчибальд Райс назвал свой дом Вилла Добро поле в память о месте в Македонии, где произошло одно из решающих сражений на Салоникском фронте.
После войны он посвятил себя работе по модернизации и развитию сербского государства. Прежде всего, он выступал за обучение 300 сербских сирот в Женеве. Благодаря Райсу, криминальная техника в Министерстве внутренних дел, была на высоком уровне в то время. Помимо Министерства внутренних дел, он также участвовал в работе Министерства иностранных дел, отдела документации военных преступлений. Некоторое время он также работал экспертом по поддельным банкнотам в Национальном банке в Белграде. Он был членом делегации югославского правительства на мирной конференции в Париже.
Доктор Арчибальд Райс получил медаль За отвагу, однако он всегда подчеркивал, что его единственная награда-благодарность сербского народа.
Вырванное сердце
Энтузиазм по поводу Сербии начинает приобретать новые элементы в послевоенный период. Доктор Арчибальд Райс подвергся многочисленным оскорблениям со стороны сербских политиков и „интеллектуалов“. Он столкнулся с членами правительства и, прежде всего, с тогдашним премьер-министром Николой Пашичем. Он критиковал поведение властей по отношению к бывшим комбатантам и инвалидам войны. Он полностью разочаровался в явлениях в общественной и политической жизни. Не желая участвовать в интригах, доктор Райс решил уйти с публичной сцены. Он жил скромно на вилле хорошее поле.
8. август 1929 года. он сильно поссорился с бывшим министром Миланом Капетановичем, коррупционером и спекулянтом войной, который провел войну за границей. После этой ссоры доктор Райс умер, по словам свидетелей этого конфликта, его сердце колотилось от оскорблений, и он упал, пытаясь выразить словами. Арчибальд Райс был похоронен с высшими государственными и церковными почестями на кладбище Топчидер в Белграде 10. август 1929 года. годы.
В его письменном завещании также были следующие слова: "се что касается моих смертных останков, я хочу, чтобы мое тело было открыто, чтобы из него было извлечено сердце; чтобы это сердце было помещено в кувшин и однажды доставлено в Каймакчалан, где, не закапывая, оно будет помещено рядом с церковью. Я любил сербскую землю, и мне нравится мысль о том, что мое сердце покоится и исчезнет на самой гордой вершине сербских земель, рядом с товарищами, которых я видел умирающими.“
Его желание было исполнено, и сердце доктора Арчибальда Райса было передано Каймакчалану. К сожалению, в начале Второй мировой войны болгарские фашисты разбили мраморную урну после оккупации Македонии и укрыли сердце Арчибальда Райса.
После Второй мировой войны государство национализировало собственность доктора Арчибальда Райса. Вилла Good Field стала детским диспансером, а затем в 1963 году. в него въехали арендаторы, которые там до сих пор живут. Сегодня объект является охраняемым культурным достоянием города Белграда, однако имущественно-правовые отношения не решались годами.
Слушайте Сербов! Береги себя
1. јуна 1928. године др Рајс је завршио књигу Чујте Срби! која је документ о времену од 1918. до 1928. године. Текст написан на француком језику и откуцан на машини, Арчибалд Рајс је оставио као посмртно завештање. Његова књига је међутим, штампана тек 2004. у већем тиражу. Познавајући у душу српски народ и прилике тог времена наш добронамерни пријатељ је са правом проценио да тект не треба да објављује за свога живота. У тексту је Рајс открио сав неморал тадашњих политичара и интелигенције. Његова намера је била да укаже народу на све негативне појаве у послератном друштву које је он увидео и које су по његовом мишљењу представљале претњу за будућност земље коју је искрено волео.
У уводном делу књиге др Арчибалд Рајс објашњава емоције којима је вођен: „ Био сам с вама када сте били у невољи. Делио сам с вама те патње и, да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер неке нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се у толико јаче везујемо у колико нас то везивање кошта жртвовања. Видео сам вам међутим, и мане, мане које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће, ако их не отклоните, бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао „чувајте се“ и ако вам не бих уз врлине, које су истински и лепе, указао, као у огледалу, на ваше лоше стране. Нећу скрити од вас ништа битно од онога што сам видео, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину.
Драматична прича Рајса представља паралелу исто тако драматичне судбине народа који је волео.
Др Арчибалд Рајс је заправо био очаран моралним и херојским особинама српских сељака и војника које је открио у Првом светском рату, дакле обичног народа. Сматрао је да те дивне особине треба да буду темељ нове ослобођене Србије, и да је то земља у којој се може изградити идеално друштво са капацитетима којима располаже. Сукобу са власима у Београду, претходила је груба реалност са којом се Рајс сусрео. Желећи да и сам допринесе развоју српске државе, он је у њу уложио сво знање које је стекао. Међутим, убрзо је схватио да српској власти нису потребни стручни људи. Својим знањем и исправношћу др Арчибалд Рајс је почео да представља сметњу дилетантима на власти. Како није био у могућности да им се успротиви знањем и истином, а незнање и лажи није могао да користи, разочаран се повукао у лично изгнанство. За разлику од такозваних интелектуалаца који су се докопали власти, српски народ никада није престао да цени др Арчибалда Рајса. Верујем да је то и једини разлог због кога је велики Рајс истрајао у својој намери да срце завешта Србима. Био је свестан тога, да већину српског народа чине ти обични сељаци, чије врлине су непроцењиве, а не назови интелигенција, која је водила Србију.
Као главне врлине српског народа др Арчибалд Рајс је навео: храброст, родољубље, религиозност, гостољубље и демократичност, милосрђе, понос и бистрина;
Уз опис тих врлина он је навео и следеће:“ …Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом „интелигенцијом“ спречавају вас да то постанете.“
У књизу су наведене следеће мане, које се највише односе на тадашњу „интелигенцију“: нерад, клањање богатству, незахвалност, ксенофобија владајуће класе (као последица накарадне зависти), љубомора интелигенције, површност, подмитљивост. Др Арчибалд Рајс наводи и то да се током рата српска „интелигенција“ коју помиње није нимало ангажовала, склонили су се на сигурно у иностранство, и поред тога што нису учествовали у рату, нису се потрудили да допринесу ни пропагандним радом, већ су се на сигурном хвалили подвизима Србије. Након завршетка рата, они су се вратили у ослобођену Србију, у чијем ослобађању нису учествовали, у намери да управљају свим пословима. На сељаке нису обраћали пажњу, без обзира на њихово учешће у рату, а војнике, творце победе су сматрали простацима, који су добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго. У ситуацији у којој су сви храбри учесници рата били уморни, одморна „интелигенција“ је успела у својим намерама, преузимајући управљање државом и пословима, пазећи да нове и поштене снаге не прекрче себи пут. Бојећи се за своје положаје др Арчибалд Рајс наводи да су, чим открију неку вредности и потенцијал, ударали по глави док га не утопе у блато. Част је била непозната вредност на берзи „интелигенције“. Частан човек се сматра глупаком, а цењено је било лукавство уз помић кога су се „способни“ богатили.
Последња опомена
Посебно поглавље књиге, др Рајс посвећује политичарима, износећи своје мишљење о њима. Мане које је навео у потпуности се односе на њих, с обзиром да највећи део политичара долази из такозване интелигенције. Као велики проблем у политици он је навео потребу везивања за страначког вођу, при чему политичари своју борбеност испољавају кроз странчарење, занемарујући интересе државе. Наводи да се већина политичара бави политиком због личних интереса и богаћења. Сматра да је неморално што се у скупштини налазе ратни профитери, а не српски јунаци који су се борили у рату. Скупштину назива „парламент забушаната“ наводећи да су се и за време рата највише бавили влашћу и отимањем за фотеље (Крф, март 1918.), због чега се стидео за на бојном пољу неукаљано српско име. Даје пример министра који је био непријатно изненађен, када му је Рајс рекао да је њему, српском младићу, који је десет година млађи од њега странца, место у рову, а не у салонима хотела „Велика Британија“ на Крфу. У књизи Рајс даље наводи и имена министара који су се обогатили за време свог министровања. Наводи примере корупције и сазнања о поткупљивању посланика, министара и високих функционера, жалећи наш народ што му је судбина у таквим рукама. Политичари су били свемоћни, и политика је управљала свуда. За запослење од осредњих до високих положаја нису одлучивале заслуге кандидата, већ политичке везе. Тврди да су предност имале незналице и најнечаснији људи, у односу на најквалификованије и моралне људе, уколико су били штићеници владајућих структура, без обзира што су последице тога биле погубне за земљу. Таквим поступањем на руководеће положаје су долазили они који нису имали никакве способности, и који су непрестално правили грешке. Корупција је била распрострањена од врха власти до најнижих структура, пошто су потчињени службеници, под изговором мале плате следили пример својих надређених. Из тог разлога су сви који су пословали били принуђени да дају мито. У то време је било природно да сваки индустријалац или трговац који жели да вагон са његовом робом крене, мора да добро подмити шефа станице, да сваки парничар који жели да убрза поступак мора да подмаже писара и да онај који мисли да добије пасош, мора да стави неколико новчаница у документа која предаје полицији. Описује и омладини која није заинтересована за своју историју, а и универзитетске професори који нису заинтересовани да утичу на негативне појаве. По речима др Арчибалда Рајса на универзитету тада имамо и људе велике вредности, али су велика већина медиокритети, који су на та места стигли захваљујући политици или њеној подршци.
У закључној речи др Арчибалд Рајс наводи да је све што је написао, написао из најбољих намера, пошто воли нашу земљу, а од ње ништа не очекује. Поручује нам да несмемо да дозволимо да наша лепа душа пропадне у том ђубрету које се наталожило. Нација која је успела да одоли вековном ропству, која се повукла преко Албаније, и успела да се као победник врати из изгнанства, не сме да дозволи да је покори шака себичних и подмитљивих политичара, гнусних шићарџија, презира достојних забушаната и злочинских профитера и зеленаша. На крају додаје да он верује у будућност нашег народа и да је сигуран да ће се дух Косова, Карађорђа, Куманова и Кајмакчалана поново пробудити. Опимиње нас да то мора брзо да се деси, иначе ћемо у супротном поново доживети време робовања, наводећи: “Судбина вам је у властитим рукама: блистава будућност или поново ропство!“
Некада и сад
Запрепашћујућа је идентичност чињеница које је Рајс навео у књизи, коју је написао 1928. године, са тренутном друштвено-политичком ситуацијом. Поражавајуће је да се за осам деценија ситуација није поправила, а усуђујем се да тврдим да се заправо погоршала. Изгледа да је тај слој људи, које Рајс назива такозваном интелигенцијом кроз неколико генерација мутирао, да би у 21. веку достигао врхунац. Тренутна друштвено-политичка ситуација у којој је српски сељак и даље занемарен, а српски војници или проглашени за злочинце или преквалификовани од стране државе за бављење посластичарством нпр. уз савршен опис карактеристика српске власти, апсолутно потврђују оно што је др Арчибалд Рајс навео у својој књизи Чујте Срби! Чувајте се себе. Иако смо земља са великим пољопривредним потенцијалом, своје могућности ни дан данас нисмо искористили управо због лоше политике. Верујем да се у нашој држави данас већа средства издвајају за организовање парада, него за развој пољопривреде. Осим што држава не помаже развој пољопривреде, она директно онемогућава пољопривредницима да раде, постављајући јако лоше услове откупа. Ти услови су до те мере лоши да је доведена у питање исплативост производње. Оно што је некада сачињавало срж храбре српске војске, данас су плаћени војници. Мислим да о томе не треба ништа посебно ни говорити, ваљда је свима јасно да војску више фактички и немамо. До тога је такође дошло вођењем погубне политике већ годинама уназад. Што се политичке „елите“ тиче осим што она и дан данас краде сопствену државу и народ, појавиле су се и неки нови фактори који нису постојали у Рајсово време. Разноразне невладине организације, које поред апсурдног назива, финансирају и домаћа а и стране владе, нови су начин додатног богаћења представника власти и појединаца. Путем финансирања сопствених организација државним новцем или примање новца од страних влада, стиче се лична корист на рачун Србије и Срба. Најсрамније у томе су организације које примају новац од страних држава, уз задатак да раде на разарању сопственог народа. Мора се признати да оне то раде врло посвећено. О томе колико се већина политичара обогатила, бавећи се политиком, мислим да је такође исувишно говорити. Читав систем и данас функционише по принципима из Рајсовог времена. За запослење није битно колико кандидат поседује знања, већ кога познаје, макар немао никаквог знања. Корупција је заступљена у свим структурама друштва, па су тако трговци и дан данас приморани да дају мито, како би могли да раде, а индустријалце данас готово и да немамо. Велика предузећа распродајемо по ниским ценама, али не и уз ниску провизију политичара, а јавна предузећа се користе као најсигурнији извор богаћења. Свуда се спроводи негативна селекција кадрова, па тако предност при запошљавању углавном имају дилетанти и полтрони, с обзиром да су они најлакши за манипулацију. Економија Србије је потпуно унуштена, али зато у Србији има непријатно богатих људи, како каже нас садашњи председник. Питам се само да ли је његов задатак да обавештава јавност о томе или да предузме мере којима би спречио појединце и политичаре да се богате на рачун државе? Сукоб интереса данас је фраза коју ни органи који се баве борбом против корупције не могу да употребе у правом смислу, а и када је употребе, нико се и не обазире на то. У данашњој демократије је заправо и свака реч постала обезвређена. Данас може свако све да каже и то никакву вредност нема. Од многобројних случајева корупције и малверзација које су откривена у претходном периоду само су остали називи да се памте, остало је све пало у заборав. Ако узмемо у обзир и то да правосудни ситем не функционише, јасно је да уопше и не постоје механизми за санкционисање и спречавање било каквих криминалних радњи, осим ако власти по директиви или интересу нешто не предузму.
На жалост изгледа да је болест о којој је Рајс говори продрла дубоко, и укорењена у ово друштво почела је да метастазира. Снагу и енергију коју су изгубили у ратовима, хероји изгледа никада нису повратили, али је зато такозвана интелигенција попримила невиђене размере.
Све што остаје од речи за крај је бескрајно хвала др Арчибалду Рајсу за све што је учинио за Србију и нека му је вечна слава. Таквог пријатеља Србија никада ни пре ни после њега није имала. А што се тиче вере нашег пријатеља у будућност Србије, јасно је да се она била неупоредива са свим тим ситним душама који су је уништиле и које и данас то раде. Рајс је своје срце завештао Србији, али изгледа да је оно на крају бачено у прашину и згажено.
8. август 2011.
