Пише: Александар Милутинови
Иако не сматрам професионални спорт меродавним за оно што чини живот важним и суштинским, ипак је било лепо и емотивно бити Србин док је господин Новак Ђоковић прослављао освајање свог 10-ог Australien open-a, 22. Grand slam трофеја и повратак на место број један, светске листе тенисера. Весели се, српски роде!!! Браво, Новаче!
Другачији је од осталих професионалних спортиста. Подобро другачији (или, можда, квалитетнији као личност) од многих формално образованијих. Говори течно више језика, породичан је човек, поседује ум који није оштетило конвенционално школовање. Размишља о здрављу, учи и покушава да живи здраво (а то не чине многи лекари, министри или наставници, на пример). Отворен је за нове информације и гледишта, а опет чврсто везан за својеКосово и Метохију са кога потиче. Као Пупин некада, ценио је то где је, али никад није престао да у себи поносно носи оно одакле је. Зато је и на западу цењен иако није вољен углавном.
Има свој став и држи га се што је данас тако ретко, а показало се лане да може бити и опасно. Човек који није налик професионалном спортисти данас, са свим својим врлинама и манама, показао је да се снови остварују само највреднијим, доследним људима и да посебну ноту томе даје чињеница да се исти није одрекао особености свог народа већ да их грли, истиче и негује. Онолико и на начин како он то уме, види и зна, свиђало се то неком или не. Свестан својих особености, наставља да живи тако да је тотални квалитет оног што неко ради, највиши облик патриотизма. Ради шта умеш и шта те Бог дао, али ради то до краја и најбоље што знаш. Свестан је да је део једног посебног народа, а поштовање и самопоштовање никог не вређају нити угрожавају. Још мање је то разлог за стид и самопорицање. Међутим да су сви јавно препознатљиви и на функцијама бар мало такви, ни по јада...
Чему Новак Ђоковић о тексту који помиње размишљања једног просечног српског министра? Отуд јер се неке његове особине, присутне вероватно и у већинском делу и духу србског народа потпуно сударају и одударају од ставова који се могу наћи у обраћању и плановима нове министарке за науку (https://www.politika.rs/scc/clanak/528488/jelena-begovic). Поред тога што је пуно самохвалоспева и личи на причу нереалних родитеља о сопственој деци, обраћање је такво да припрема јавност за насилно разрачунавање са идентитетом и мишљењем (можда) и већине у Србији. Са „научно” подржаним расрбљивањем Срба. Више је претеће него обећавајуће.
Овај текст конципиран је као гласно промишљање о неким веома необичним изјавама и правцима деловања (анти)србске и (анти)државне науке и једног од министара и њиховим визијама данас. Реално, чудно би било да данашњи управитељи над Србијом не мисле тако. Кренућу редом, а Ви, надам се, пратите...
Од кад царује негативна селекција у нас (уз часне изузетке који увек постоје), а томе има већ 80, а посебно последњих 30 година, јако је тешко рећи да ли се на важна места доводе они које тај чин постављења и издизања измешта из сваке реалности или су то особе већ надобудне и бахате у својој прелести, а које су већ измештене из елементарне пристојности, самоспознаје, осећаја и обзира и пре устоличења. Што су дуже на истим, мислим да на њих ретко шта делује сем страха од губитка привилегија. Углавном неправедно стечених.
У дотичном обраћању најављује се нешто сасвим ново, велико, са пуно крупних речи (цитирам: „Током лета наредне године почиње изградња кампуса БИО4, највеће инвестиције у науку Србије деценијама уназад. Тамо ће се преселити комплетно или делимично шест факултета и девет института. На овом простору ће бити и екстензија Научно-технолошког парка Београд, за стартап фирме“), које би да није предисторије ових и претходних власти могле и да прођу као нешто обећавајуће и опште добро. До сада су се махом све научне финансије завршавале у грађевинско-бетонским радовима, сивој зони и џеповима уског броја једних те истих људи. Сва улагања била су мало скопчана са подржавањем истински креативног и са резултатима од којих се очекује позитиван замајац и мрдање са мртве тачке. Србија се задуживала, а оно мало правих и достојанствених научника у нас, животарили су и крпили крај са крајем. Вјечна им јапамијат за живота, што се властодржаца тиче.
Помпезно се најављују велики пројекти у оном што се данас зове наука и иза које речи се много шта може сакрити. Треба се подсетити како се иста у нас најчешће финансира. Углавном се повлаче милионски кредити из иностранства. По неким анализама (погледајте књигу „Промис-к19: Тешке паре за лаку науку“ др Филип Вукајловић) гледано по глави становника Србија издваја више него далеко развијеније земље. Чудно, али је тако. Резултати, опште добро, нигде их нема. Новци, где одоше? Нема их. Неки главати господини или неки научни скакавци једу нам године и уместо развитка та иста наука претвара се у скуп опортуниста, послушника и каријериста по сваку цену. У модерни Голи оток на отвореном где је губитак личности предуслов „напретка”. Долази се до тога да, част изузецима, борба за материјално, за апанаже у Сану, за пројекте, убија духовну и идејну компоненту и смисао бављења било чим и на нижим нивоима титула и звања. На вишим није светлије, баш супротно јер риба од главе смрди. Што већа, смрад је већи. Они којима је највише дато, саблажњавају јавност и разарају народне бродове на којим стоје у нади да ће се на руини од Србије превеслати на неку западну обалу а онда им тај трули чамац више неће ни требати. Ни њима ни њиховој деци, познатијој као „наша деца”, из изборне кампање.
Ево нас у реалном времену, поново. Шта мислите, ко враћа кредите које узима „наука”(у ствари, интересне групе одрођене од сопствене земље)? Враћају их грађани, а реална одговорност оног ко новац користи готово је минимална док брзи темпо живљења, погашене институције и мањак воље смањују могућност провере на минимум. Новац махом завршава у „буразерским” пројектима по систему „три за три”, а вајду од истих имају само уски кругови из неколико „научних” кланова. Тако да ко новац добије, шта ће с истим да уради, постаје мање важно. Да га правда, још је мање важно. Државним органима? То је тек неважно. Битно је да га не добије нико ван интересних група чак и ако пројекат и човек нешто вреди. Оно што је опасност, а догађало се пуно пута у прошлости од фамозног циклотрона у Винчи, ИС Петница до пројекта Промис (http://fondzanauku.gov.rs/program-za-izvrsne-projekte-mladih-istrazivaca-promis/) за младе научнике, су бројне злоупотребе. Пројекат „младих” добијали су мало старији и много старији, а врвело је све од рођака, кумова, интересних пријатеља. Новац је био озбиљан и за много богатије. Добијало се и по више стотина хиљада евра за пројекте и идеје које су биле просечне или испод просечне. Ретко која и ретко који аутор да су истински завредили пажњу ономад. Постоји и књига о томе. Кога мрзи да чита, а вреди читања, овде може да погледа видео прилог (https://youtu.be/kFzjB4--eQU).
Књига је била усталасала жабокречину, спречила понеког да постане министар, али нико од тих доказано фингираних добитника новац није вратио, нити ће, а није ни одговарао и нити ће. Остало је да аутор који се тим позабавио уместо хибернираних и разорених институција трпи личне консеквенце за оно што је утврдио јавно. Да је цар го. Уместо да од државе буде награђен, дотични је као висококвалификовани узбуњивач, прошао како у нас исти и пролазе. Добио је вишеструке и једновремене судске процесе, познате као „слап“ тужбе у правној науци, да би био ућуткан. Ипак, и даље се бори и показује виталност добрих намера. Треба му скинути капу. И треба нам што више оваквих људи... Тако да оправдано се бојим/о нових „младих и перспективних” научника и да ће опет бити „научничка" Cosa nostra која ради несметано. Док се у етар пуштају слабосхватљиве али довољно апстрактне приче које одлично праве димну завесу о генима и телемедицинама. Једновремено, елементарна здравствена нега постаје све више мисаона именица великог броја све сиромашнијих људи „економског тигра”. Али, без обзира на све, правда држи земљу и градове и за њу се боримо како год то деловало утопистички. Како је говорио песник, Рајко Петров Ного, „из нових фресака стара туга веје, није све пропало, кад пропало све је”...
Идемо даље...
Замислите министра неке земље као Француска, Енглеска, Немачка, Кина, Шпанија, да каже да националне особености не постоје и да ће раскринкати тај „мит”? Преведено то значи да изјави у Шпанији да не постоје Шпанци, у Енглеској Енглези. Да ли је то главна ствар у српској „науци”? Горући проблем је доказати да нисмо народ него становништво без коца и конопца које игром историје живи на географском делу планете званом Србија те се истом може отимати све од историје, језика, генетског материјала, до територије? Лакше је Србима одузимати идентитет, територије, наслеђе ако министри „доказују” да практично не постојимо.
Цитирам: „Биће то прилика да раскрстимо са митовима о нашој изузетној националној генетици.”
Ко ће да негује нашу изузетност ако министри у првом обраћању атакују на исту? Шта ће да раде наши непријатељи онда? Треба ли они да попију пиће и гледају тај шоу и пир аутошовинизма или се њима свесно или несвесно доказују и препоручју и „наши” министри? Реално код таквих министара непријатељи нам нису потребни. Можда дотична (коју не познајем) се овако куне неком Еу или српском другу Титу да „са твога пута не скренемо”. Можда све ово није порука за народ, него израз лојалности оним вандржавним центрима којима има да захвали постављење.
Ипак, оно што збуњује је контрадикторност удаљена пар редова.
„Шта је суштина пројекта „1.000 генома”?
Да се види која је то комбинација генетике типична за одређене популације на Балкану.”
Од негације сваке особености, а посебно српске, министарка долази до тога да особености ипак постоје само се нама не признају. Јер поробљени и окупирани не смеју да дођу ни до каквог самопоуздања и самоспознаје. Али да можда дају генетски материјал неком непознатом, са истим таквим намерама, за то су врло погодни. Или, ако особености нема зашто се то доказује и зашто не узму онда узорке од било кога на свету јер сви смо људи, једнаки и добри? Ево може неки Енглез, Амер, Немац... Откуд то ми? Можда смо почаствовани као огледни, изабрани народ. Или је то то овде јер се негде другде, закони ипак више поштују.
Идемо даље...
Каже се да би неко говорио о некој теми, рецимо геному, треба 30 година да га проучава. Да ли то значи да млади биолог, докторант или студент нема право да о томе и мисли и говори јер толико нема ни година живота? Зашто би била глупост сувисло питање једне странке о разлозима (ценама, идентитету донора сперме...) коришћења генетског материјала Шпанаца и Данаца поред скоро милион неожењених Срба? Или је покварена намера, прекривена агресивним и испразним наступом, тако несувисло одговорити на питање у недостатку бољих и конкретнијих доказа? Као кад наши фудбалски клубови плаћају ненормално пуно за просечне играче из Африке да би лакше смуљали мућке и провизије јер домаћег, једнако (не)квалитетног неће моћи тако да „плате”.
Следеће...
Неке структуре које станују или се крију иза појма наука, по министарки одлично су се показале у време модерног грипа. Је ли могуће?
Да се подсетимо, неколико људи у телима нејасних ингеренција и постављача као што је тзв. Кризни штаб, састављен махом од епидемиолога били су све и свја. Представници незваничне светске владе у нас. Они су прописивали затварања, дозвољавали дерби, закључавали старе по више месеци на ограничену кретњу, сејали панику, деловали контрадикторно. Њима су се супротстављали, тражећи јаче мере и желећи да буду калифи уместо калифа, неки лекари налик Нато лобистима и станарима Н1 и Нове С телевизије. Народ се нагледао сандука, црних прогноза, проглашавање нечега што се и даље не зна шта је за болест наспрам које је куга мачји кашаљ, а смртност испод 1%. У то време, сваки гласић који није свирао исту мелодију(вакцина-закључавање-струка-умирање) проглашаван је за антиваксера, мрачњака, шарлатана, па тако наставља и министарка говорећи да су највише штете правили људи следећег описа:
„У том погледу најопасније су биле полуистине, нарочито оне које су лансирали појединци са звањем доктора наука или епитетом експерта у некој медицинској области. Још ако су интелигентни и речити, врло лако могу да заведу велики број људи. “
Значи, свако ко је имао свој став, макар био и погрешан, али био је став (насупрот великој маси која је одбила да размишља мимо тв-а и надређених), дехуманизован је, постао је нечовек који нема име и презиме, титулу и минули, доказани рад, него „појединац са звањем доктора наука и епитетом експерта”. Значи, неке сиве еминенције (а подсетимо се колико сада имамо у врховима сумњивих диплома, доктораната итд.) које су тренутно неупитне, су неким другим људима оствареним и мислећим, спочитавале свако право и потврдиле највиши степен догме у коју је запала наука. Пратили су светско кретање и то преносили на локални ниво. Сваки човек несагласан главном току, био је провлачен кроз режимске и Нато блатоиде и називан најпогрднијим именима.
Тужније од свега тога је била ћутња стварног еснафа, сем нешто часних појединаца и удружења као, https://lrne.rs/. То тужно обезличавање и понижење хиљада лекара и здраворазумских бића, њихово сегрегирање и стигматизовање на основу мишљења о једном новом патолошком стању (популарно звано Covid 19) jе министарки било нешто за похвалу.
„Уопште гледано, наука се у време пандемије изузетно исказала.” Рече и оста жива...
Иако већ данас имамо студије које су показале да је тортура маскама била беспотребна (https://www.cochranelibrary.com/cdsr/doi/10.1002/14651858.CD006207.pub6/full) а да не идемо у тешко оштећене наком примања спасоносне вакцине( https://www.globalresearch.ca/unheard-side-effect-who-hides-hearing-loss-adverse-effect-covid-19-vaccines/5776434) у енорман број изненадних смрти наоко здравих и младих људи, и даље се тврдоглаво тврди да је у то време „наука” била светла тачка.
Да не беше спонтаног протеста ономад кад господин председник запрети новим и новим закључавањима загледан у Трудоа и екипу, очито би се ти који се крију иза речи наука тек показали. Срећом, народ је одреаговао инстинктивно и једино могуће у одсуству институција и праве опозиције. Али то је очито тек почетак.
Шта се још да поменути.
Чувена лабораторија „Ватрено око” око које се све вртело ономад. Такође је од стране министарке позитивно оцењена. Могуће да су људи запослени тамо радили све што су умели и знали у то лудо и некритичко време које није потпуно нестало. Учинак и труд појединаца ту није упитан. Али, осетљивост на данашњу могућу злоупотребу биолошких материјала у присуству бројних биолабораторија око Русије (чак непроверених сумњи о постојању истих и у Србији https://www.vreme.com/vesti/bio-laboratorije-od-iraka-do-ukrajine-preko-nisa/) треба да нас држи будним и неповерљивим. Да ли се правити необавештеним о закону који је Русија одавно донела о забрани узорковања ткива њеној популацији и изношења биолошког материјала Руса (имају изгледа неки особен генски материјал за разлику од нас) преко граница? Како објаснити недозвољавање председника Француске Макрона да у Русији уради pcr тест због опасности од злоупотребе биолошког материјала (оно што су називали до тад „теоријом завере”)? Шта мислити о двојако тумаченим изјавама Нобеловца и изумитеља pcr-теста Кери Малиса о непоузданости истог да детектује вирусе (https://www.bitchute.com/video/wOSeTz57xrCF/)? Све то нас наводи на потребу за исказивањем нашег неповерења и потребе за приказивањем доказа од стране надлежних (не њихову надобудност) у то, где се, кад и како уништавао тај силни биолошки материјал народа који „нема” никакву особеност и што ће наша министарка и њен тим да докажу. Да ли су тестови имали само једну и једину улогу? Коначно, где је научна оправданост за данашња тестирања људи када више то патолошко стање није ни изблиза присутно ко пре? Шта то стање чини посебним у односу на друге болести са ниском стопом смртности? И када ће „наука” да одговори нешто о саставу вакцина и њеним (не)доказаним ефектима (https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/36436002/)? Односно да изађе из табуа у које се огрнула падањем у чељусти крупног капитала.
Има тога још. Заиста је то био интервју са пуно „запањујућих” изјава.
„И сад треба да десетине стручњака уложи енергију, да дају објашњења у медијима, не би ли санирало олако направљену штету. А штета је направљена нашим суграђанкама, нашим пријатељицама, сестрама, ћеркама, свим женама којима је пружена прилика да у својој земљи, о трошку државе, добију врхунску здравствену услугу”
Питање је имамо ли десетине стручњака који исуњавају критеријум да о томе говоре (30 година проучавања генома)? Да ли ће сви они бити чланови или симпатизери странке која је доминантна у власти? Ко ће одредити, који су то људи и на основу ког критеријума, ко може да буде научник „поправљивач” штете? Да ли ће моћи штету да поправља и где да се пријави неки научник који није из тог корпуса јер та врхунска услуга о трошку државе тиче се свих грађана, а они, бар још увек, нису сви чланови партија на власти?
Госпођа министарка по подацима на интернету има 52 године и значи од своје 22. године проучава геном и то јој даје за право да то узима као границу за компетенцију. Да ли то значи да је почела да га проучава у 27-ој да би граница за исказивање сумње у добре намере наручиоца посла била 25 година „геномирања”?
За крај ове анализе је једна брига и понос у исто време. Постоје људи у нас који имају далеко веће индексе који објашњавају цитираност научника од цитираности страних Нобеловаца и наших истинских научника. Наоко то је ствар за понос да смо по добром у светском врху. Цитираћу чика Јову Змаја: „ То би било наопако ал на срећу није тако”. Своје индексе напуцали су и напуцавају бесомучним дописивањем на туђе публикације по принципу „ја сам ти шеф, подразумева се да сам део рада иако појма немам о чему пишеш” или „ја сам ти гласао да добијеш паре/пројекат, упиши ме у рад”. Многи су случајно или намерно и у врховима наших институција од САНУ па надаље. Многи такви кроје правим научницима капу док ови једва састављају крај са крајем. На основу таквог понашања и стварањем таквих „критеријума” они приватизују сву науку и нечему што треба да је опште и просветитељско дају епитет ускости, окористи пре користи и промоцији научног „три за три система”. Тој „науци” нико више не верује, али она и даље држи полуге моћи, новца и сивог утицаја у овој земљи која како има све више „успеха” у свим сферама, занимљиво има и све више особина колоније сваке врсте. Време је да се одбаце ланци и лажни ауторитети. А да је државе и порекло имовине многих би дошло на ред. Ако пре тог не постанемо најсрамнија генерација српског рода која се сложила са отимањем Космета и која хита у нигдину.
За крај, једна од дефиниција науке данас може бити следеће.
У свету и у нас поверење у науку све више ће, с правом и, нажалост, опадати иако је потреба за знањем применљивим у пракси све већа, а томе су највише допринели такви који науку претварају у догму под паролом „наука – то смо ми”. И који истину кроје по принципу друга Тита, „ко друкчије каже, клевеће и лаже и нашу ће осетит пест”.
Наше није да безглаво слушамо „струку”. Наше је да имамо свој став, да смо активни, да духовно не поклекнемо и да знамо да је Србин име које обавезује. Сада више него икад пре. Учимо, боримо се и преносимо сећања.
П.С.
Правац у ком „наука” креће можете видети по износима који су некад били планирани (https://www.politika.rs/sr/clanak/278648/Da-li-nam-je-potrebna-zgrada-koja-lebdi-za-65-miliona-evra), срећом тада неостварени, али и по новим износима (https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/3603146-jelena-begovic-ministarka-nauke-intervju ) који ће, нажалост, изгледа бити остварени кад и тзв. Национални и потпуно непотребни стадион. По истом кључу који одговара страном фактору и домаћој окупационој управи. Што више задужења, веће су провизије свих актера.
4. март 2023.