У октобру месецу, провела сам неколико недеља обилазећи западне пограничне области Русије, уз саму линију раздвајања са Украјином. Оно што је очигледно, географски гледано, ту граница и не постоји. Непрегледно пространство богато шумом и веома квалитетним земљиштем, простире се и са једне и са друге стране. Територија данашње Украјине је претежно била део Руског царства, а након слома ове империје после Октобарске револуције, Лењин и бољшевици су нацртали републичке границе. Идеја је, чини се, настала раније. Почетком 1917. године, социјалистичка револуционарна новина „Дело народа“, позвала је на трансформацију Русије у федералну државу по узору на Сједињене Државе.
Историјски гледано Русија није била етничка држава, већ су у њој живели у међусобном прилагођавању многобројни народи, као што је то и данас. САД су настале миграцијом разних народа на ту територију и спровођењем геноцида над староседеоцима. У последњој фази систематског затирања културног и историјског наслеђа америчких Индијанаца, влада САД је (1883.) забранила све језике индијанских племена, њихову религију, културу и обичаје. Нешто што данашња „демократска“ Украјина такође примењује. Дакле границе Украјине, настале су након формирања совјетске власти 1922. године (и каснијом доделом територија), када је совјетском националном политиком дефинисан и положај три посебна словенска народа: руског, белоруског и украјинског, уместо тројства (тројединог народа) Великоруса, Малоруса и Белоруса. Значајно је напоменути да је прва „независна“ Украјина (Украјинска Народна Република), проглашена на делу територије бившег Руског царства 1917. године, након чега је уз помоћ аустро-немачких окупационих снага извршен државни удар. УНР је поново формирана али само на делу територија на које је „полагала право“, а коначно је престала да постоји 1920. године након доласка Црвене армије и одласка владе УНР у егзил. Тако је украјинска идеја „државотворности“ доживела дебакл већ у настанку, пре него што је то данас постало очигледно.
Оно што је парадоксално, то је да је данашња Украјина уклонила 1320 статуа свог творца Лењина и преименовала преко 50 хиљада улица, спроводећи „декомунизацију“.
Белгородска, Курска и Брјанска област у Русији, налазе се на паралели између Гомеља у Белорусији и Харкова у Украјини, односно уз Черниговску, Сумску и Харковску област у Украјини.
Ове три области, налазе се под сталним ударом украјинских снага, од почетка специјалне војне операције демилитаризације и денацификације Украјине, готово подједнако као и нове територије Руске Федерације (ДНР, ЛНР, Херсонска и Запорошка област). Дакле ове три области РФ постале су зона ратних дејстава. Град Белгород налази се само 80 км од Харкова, а Белгородска област се последњих месеци појављивала у вестима и војним извештајима чешће од Донбаса. Већина насеља удаљених мање од 20 километара од границе свакодневно је изложена интензивном гранатирању. Град Шебекино (Белгородске области), у којем је живело десетине хиљаде људи, један је од највише пострадалих. Свакодневни извештаји из ове области гласе: „У Белгородској области је експлодирао систем ПВО изнад Крутог Лога и Разумног – оборена су два дрона. Непријатељ је напао Журављовку користећи дрон камиказа. У Волоконовском округу, периферија сеоског имања Стари је била под ватром из минобацача и бацача граната - 36 пристиглих. На периферији села Коновалово, беспилотна летелица је бацила фрагментарну муницију. У градској четврти Грајворонски, недалеко од Горковског, срушио се и експлодирао дрон камиказа. Оружане снаге Украјине испалиле су 11 минобацачких граната на ободима села Сподарјушино и Пороз. Село Вјазовое у округу Краснојарушки нашло се под артиљеријском ватром.....“.
У град Белгород дошла сам на позив организације „Скупштина народа Евроазије“ поводом Међународног форума „Истина и морал-стратешки ресурс народне дипломатије“, где је пристигло око 100 гостију из преко 40 држава. Форум је отворен на Белгородском државном технолошком универзитету (БГТУ), који је један из крупнијих међународних образовних центара. На овом универзитету обучава се неколико хиљада студената различитих профила из Србије, Кеније, Сирије, Украјине, Сенегала, Ирака, Конгоа, Палестине, Ирана, Израела, Марока, Бразила и многих других држава.
Сам град је веома лепо уређен, са очуваном старом архитектуром коју допуњавају нови савремени објекти, лепим парковима и трговима, музејима и споменицима. Белгород је тешко настрадао за време Другог светског рата, па је практично много тога изграђено након овог страдања.
Док смо водили дискусију о светским проблемима и улози народне дипломатије у решавању истих, заправо нисмо ни били свесни тога да се налазимо у зони ратних дејстава. Тек након завршетка форума, пошто сам продужила свој боравак како бих га допунила другим активностима, могла сам да се уверим да је то заиста тако. Истине ради, треба напоменути да су се детонације могле чути и у данима док је трајао форум, а прочитали смо и лоше вести.
Како сам много пута од 2014. године боравила у зони ратних дејстава у Донбасу, желела сам да обиђем делове Белгородске области које се налазе уз границу са Украјином и поразговарам са становништвом. За разлику од Доњецка, у Белгороду је атмосфера далеко спокојнија. То је вероватно условљено чињеницом да се Доњецк налази већ скоро 10 година у ратној зони, и да су људи тамо били годинама суочени са страхом од неизвесности.
Како год, за време док је форум био у току, прочитала сам вест да је у Белгороду погинуло двоје људи и једно дете и рањено још двоје људи приликом напада украјинског дрона. Касније сам сазнала да се ради о породици Олесје Акифи која ради на БГТУ. Она и њен супруг Хајбар Акифи, новинар Спутника, тешко су рањени приликом пада дрона на приватну кућу Олесјиних родитеља у којој су боравили. Њихова четворогодишња ћерка Амина, као и родитељи Олесје су погинули. Ради се о терористичком акту украјинске стране на мирно становништво, што је иначе пракса коју украјинска војска примењује већ годинама у Донбасу. Са Викторијом Рјапухином која на Белгородском универзитету води Српски ресурсни центар, отишла сам да обиђем место трагедије.
Видео прилог са места трагедије можете да погледате на следећем линку:
Након тога, обишли смо још једну локацију у Белгороду на којој је у јулу прошле године погинуло неколико људи, када је на њихову кућу пао део украјинске ракете. О читавом том догађају поразговарала сам са Никитом који је тај терористички акт видео својим очима.
Прилог можете да погледате на следећем линку:
Ради се дакле о тактици примене терора над цивилним становништвом ради изазивања страха и панике, што је у целини и довело до ескалације сукоба на територији Украјине. Иако западне државе оптужују Русију која је покренула специјалну војну операцију како би заштитила руско становништво, потпуно игноришу чињеницу да украјинска страна гађа углавном цивилне циљеве што доводи до погибије мирног становништва. И то њиховим (западним) оружјем. Као што сам напоменула, то се дешава од 2014. године у Донбасу, где украјинске снаге гађају школе, болнице, тржне центре и сва места где се окупљају грађани. У разговору са становницима Белгородске области, сазнала сам да је украјинска страна прошле године претежно ленсирала ракете и мине, односно употребљавала артиљерију, а ове године много више примењује борбене дронове за напад на становништво. Из остатака пронађеног оружја (муниције) које користи украјинска страна, може се утврдити да се ради о оружју западне производње, најчешће се налазе остаци калибра 155 мм (НАТО стандард).
Такође у Белгородској области пронађени су и остаци АГМ-88 антирадарске ракете велике брзине. АГМ-88 се примењује да уклони радарске станице из битке, чиме се слаби ракетна одбрана. Пројектил може да погодити чак и радар који је потпуно искључен или радар који ради са променом фреквенције. Ова ракета дуга је нешто више од четири метра, пречника 25 центиметара и тежине 361 килограм, а производи је америчка војно-индустријска компанија. Ове ракете НАТО је користио у нападу на Србију.
Крајем маја ове године украјинска диверзантска група је пробила границу и ушла на територију Грајворонског округа Белгородске области. Руски војници Западног војног округа блокирали су и поразили диверзанте. Укупно је, према подацима Министарства одбране, уништено више од 70 терориста, четири оклопна возила и пет пикапа. У нападу диверзаната погинуо је мештанин села Козинка, а повређено је још 13 особа. Истражни комитет је отворио кривични поступак по шест основа, укључујући тероризам.
Терористи који су напали руски регион крајем маја користили су возила и оружје из Сједињених Држава, Пољске, Чешке и Белгије. Конкретно, користили су пушке белгијске и чешке производње и најмање један противоклопни систем АТ-4, који користе Оружане снаге Сједињених Држава и западних земаља. Према информацијама америчких плаћеника који се боре у Украјини, украјинска војска и милитанти добијају пушке BREN и SCAR.
Белгородску област нападају и милитанти из такозваног „Пољског добровољачког корпуса” које Пољска отворено регрутује и шаље у Украјину.
Украјина је поново 2. новембра гранатирала пет пограничних општина са 141 пројектилом, укључујући две експлозивне направе бачене из дронова. Град Шебекино је гранатиран из вишецевног ракетног система Град, када је погођено складиште хуманитарне помоћи. Дешава се да украјинске снаге изврше преко 100 напада дневно на Белгородску област.
Оно што је идентично у односу на Донбас је то да украјинска страна посебно врши интензивне напада на цивиле онда када губи у позиционим борбама на фронту. Белгород ме је подсетило на Београд из 1999. године, зато што су прозори излепљени белим лепљивим тракама, који се могу видети на многим фасадама. Около стамбених објеката истакнуте су ознаке за склоништа, али у њима не бораве грађани, она су припремљена за случај да се укључи сирена која би означила масовни напад на град.
На крају, анализирајући историјске карте Белгородске области, дошла сам до Дивљег поља (рус. Дикое поле) које се налазило баш ту одакле данас долећу америчке ракете. Тако се називала слабо насељена степа северног прицрноморског и приазовског краја, коју су почели да освајају досељеници. Недостатак заштићених граница је омогућавао разним номадским народима да врше продоре на ову територију. Овде су живели степски номадски сточари: Хазари, Печенези, Половци, Татари, који су вршили нападе на земље Кијевске Русије. Да би се заштитили од њих, из Кијева, Чернигова и других руских градова су послате чете и створене су стражарске станице, а касније су из њих израсла насеља и градови. Један од њих је и Белгород. По тврдњама руских историчара, Белгород је основан као погранична тврђава 1596. године по налогу цара Фјодора Ивановича (цар све Русије и велики кнез Московски), последњег представника династије Рјуриковича, сина цара Ивана Васиљевича IV. Мада постоје и тврдње да је Белгород основан у X веку, односно 995. године. Како год, сам назив града Белгород сличан је Београду, па постоје многобројне анегдоте о томе како чак и неки Руси помисле да је реч о Србији када чују Белгород.
Колико ће дуго још становници Белгородске области трпети терор „дивљег поља“, тешко је проценити. Без обзира на то, они се труде да терор неомета њихове свакодневне активности и планове. Мало је оних који су се иселили одавде, углавном се ради о становницима Шебкина који су остали у области, али су се иселили из овог града. У Белгородској области има пуно избеглица из разних делова Украјине, а десило се да су погинули у терористичком нападу украјинских снага из јула прошле године, избеглице из Харкова. Баш трагична судбина. Руска православна црква активно помаже украјинским избеглицама у проналажењу смештаја, хране и других потрепшина, а у оквиру многих храмова отворени су Центри за помоћ избеглицама из Украјине. И студенти из иностранства такође непоколобљиво настављају своју обуку на одличном Белгородском универзитету. Укључујући и српске од којих нисам чула ни једну притужбу на такву ситуацију. Напротив стекла сам утисак да су у Белгороду пронашли одличну перпсективу за будућност, коју можда њихова земља није у стању да им пружи.
У наставку текста (другом делу) описаћу своје утиске из Курске и Брјанске области.
5. новембар 2023.