Пише: Драгана Трифковић

 

„Хладни рат“ који је трајао од завршетка Другог светског рата до распада СССР-а и Варшавског пакта, може се описати као период међусобног неповерења две велике силе, САД са једне стране и СССР-а са друге стране. Ово неповерење у међународним односима је утицало на стварање војно-политичких савеза који су довели до поларизације света. Током периода хладног рата трајала је трка у наоружању две супротстављене силе и постојала је стална напетост и страх од избијања нуклеарног рата. Овај период историје, завршен је 25. децембра 1991. године, када је председник Совјетског Савеза дао оставку, којом је озваничио распад СССР-а. Од тог момента САД постају једина водећа светска сила, а НАТО алијанса се од одбрамбеног савеза претвара у агресорски савез. Западни званичници су уверавали Русију да се НАТО неће ширити на исток, међутим ове гаранције су дате само у усменој форми. Недуго после обећања, НАТО је кренуо у поход на исток, а САД истовремено у обрачун са неистомишљеницима кроз НАТО, у коме имају водећу и одлучујућу улогу. Од Заливског рата, преко ратова на простору бивше Југославије, Ирака, Авганистана, Либије, Сирије и Украјине, многобројни започети сукоби још увек трају или се налазе у замрзнутој фази.

Драгана Трифковић

Опкољавање Русије

Када данас говоримо о новом „хладном рату“ то подразумева да имамо поново две супротстављене јаке силе и да је период хегемоније САД завршен. До отпочињања нове фазе и прерасподеле светске моћи, Руска Федерација није успела да успостави добре односе са САД. На основу усвојене доктрине о посебности САД ова сила сматра да јој припада посебно место на светској сцени, што је уосталом и проузроковало бројне ратове.

Због тога је Русија била принуђена да промени свој однос према Западу, односно Америци и да пређе у фазу одбране. САД су 2002. године иступиле из Споразума о ограничавању система противракетне одбране и предузеле озбиљне кораке у изградњи система противракетне одбране у Европи, усмереног против Русије. Затим су 2008. године иницирале рат у бившој Совјетској републици Грузији, када су нападнуте руске мировне снаге у Јужној Осетији и Абхазији. Овај конфликт је био прекретница у односима Русије и Запада, и након њега Русија додатно убрзава реформу Руске армије, која траје од 2000. године. Тада је утврђено да је РФ потребна флексибилнија и мобилнија војска, стално борбено-спремна и способна за брзо реаговање пре свега у ограниченом броју сукоба на територији Русије и територијама бивших земаља СССР, као и у окружењу. Убрзаним реформама Руска Армија се променила у погледу квалитета, саздана је савремена структура оружаних сила, а војне јединице су се реорганизовале у складу са новом модернизованом војном техником која чини основу плана наоружања до 2020. године. Циљеви модернизације Руске војске, везани су и за повећање ефикасности стратешког нуклеарног оружја и превазилажење проблема противракетне одбране противника.

Русија је напредовала у војним технологијама и успела је да превазиђе разлике у квалитету наоружања. Има изузетно јаке космичко-ваздушне снаге, далеко је најјача нуклеарна сила , најјача копнена сила са савршеним системом одбране односно Против-ваздушном одбраном. Такође, руска војска је развила нове роботизоване војне технике.

Након конфликта у Грузији, 2011. је почео рат у Сирији који је сада ушао у фазу мировних преговора, а затим и рат у Украјини 2014. године који и даље траје ниским интензитетом уз формално примирје и опасност од нове ескалације сукоба.

Лекција Русије у Сирији

Иако је Запад упорно покушавао да увуче Русију у украјински конфликт, Русија се сасвим неочекивано за Запад, ангажовала у сиријском конфликту. На позив државних структура Сирије, Руска Федерација је донела одлуку да им војно помогне у борби против тероризма. Почетком септембра прошле године, Руска војска је започела акцију против терориста у Сирији и за само шест месеци преокренула је ток рата, наневши терористичким јединицама озбиљне ударце. Да Русија није у том моменту подржала Сиријску војску, све су процене да би Сирија изгубила рат са џихадистима. Подсетимо се да су САД пре тога месецима наводно водиле борбу против Исламске државе у Сирији, без икаквих резултата. Од почетка сукоба у Сирији САД и ЕУ су помагале, обучавале и наоружавале рушилачке силе у тој земљи и окружењу.

Русија је у Сирији испробала своје најмодерније оружје чиме је показала да је безбедносна архитектура у Европи и на Блиском Истоку промењена. Лансирање Калибар, високопрецизних ракета дугог домета из Каспијског мора, изазвало је праву пометњу на Западу. Ове ракете су погодиле циљеве на удаљености од 1 500 км. док нуклеарна верзија ове ракете може да гађа циљеве на удаљености од 2 600 км. Тим ракетама наоружани су руски бродови и у Црном и Балтичком мору. То практично значи да оне немају само Блиски Исток и Средњу Азију у домету, већ и НАТО и Америчке базе у Европи. Ове ракете су у стању да пробију све постојеће системе против-ваздушне одбране и против-ракетне заштите. У Сирији су испробани и нови системи борбе уз помоћ робота, тако што је даљинским из Москве робот усмераван на борбу са терористима.

Русија је пре неколико дана донела одлуку о делимичном повлачењу своје војске из Сирије, јер су сви задати циљеви испуњени. У руској ваздушној и поморској бази у Сирији, остаће потребан број војске као и против-ваздушни системи одбране С-400. Фокус у Сирији се премешта са ратних дејстава на мировне преговоре у Женеви. Русија је тиме успела да издејствује мировне преговоре, као и у случају Украјине, уместо рата који намеће друга страна.

Србија на погрешној страни

Од завршетка „хладног рата“ односно од распада Варшавског пакта Србија је у незавидној позицији, због нарушеног односа снага. У тренутку када је историјски савезник Србије-Русија била у позицији да брине о сопственом опстанку, и решава многобројне унутрашње проблеме, НАТО алијанса у чијем саставу је тада било 19 земаља извршила је агресију на Србију. Србија се успротивила НАТО алијанси на врхунцу њене моћи, немајући могућност да тај сукоб избегне. С друге стране у данашњим околностима када НАТО Алијанса губи своју моћ, а Русија која се вратила на светску сцену као војна сила, јача, Србија иде у другу крајност. Србија је у новим светским токовима заузела позицију повлачења и препуштања. Досадашња пракса је показала да сарадња Србије са НАТО-ом има негативне последице по безбедност државе.

Без обзира на то, прошле године је у Скупштини Србије усвојен Индивидуални акциони план партнерства са НАТО, а такође СОФА споразум са НАТО, којим је Србија стављена на располагање овој организацији. Тим споразумима НАТО војницима је омогућен слободан транзит кроз Србију, коришћење наше војне инфраструктуре и обезбеђен им је имунитет. Србија се обавезала на размену података са НАТО и ЕУ, уништавање „вишка“ наоружања, образовање официра у складу са НАТО стандардима итд. Договори које је власт Србије потписала са НАТО се увелико спроводе. Према истраживањима око 80% грађана Србије се противи било каквој сарадњи са НАТО, и поставља се питање у чије име руководство Србије приближава државу НАТО пакту, ако се њени грађани изричито томе противе.

Такође треба имати у виду да Америка организују кроз НАТО односно европску команду оружаних снага САД, интензивне војне вежбе у Европи као одговор на наводне претње од руске агресије. Обука копнене војске се најчешће одржава у тренинг зони Хоенфелс у Баварској. Овај тренинг центар је основала Војска Немачке (нацистичка Немачка) 1938. године, а 1951. године су га преузеле америчке снаге. Данас је Хоенфелс један од главних америчких центара за обуку међународних снага у Европи, али постоје и други центри међу којима је и база „Југ“ у Србији код Бујановца, у којој Војска Србије организује вежбе у сарадњи са војском САД и НАТО.

Основни мотив неке државе за успостављање сарадње или војног савеза са другом државом или више других држава је јачање безбедности и процена да у евентуалним будућим сукобима она није у стању самостално да се одбрани. Према томе војни савези су засновани на потреби одбране од заједничког непријатеља. И ту долазимо до кључних питања. Да ли Србија сарадњом са НАТО појачава своју безбедност и да ли Србија и НАТО имају заједничког непријатеља?

Познато је да НАТО види Русију као највећу опасност, а за Србију Русија никада у историји није представљала опасност, већ искреног савезника. Савезништво може да подразумева пружање дипломатске и политичке подршке (што уосталом Русија и данас ради), економске и војне помоћи и коначно употребу војне силе на страни савезника. Агресивни НАТО савез који је бомбардовао Србију, није пружио нити ће пружити помоћ Србији, јер су интереси тог савеза у супротности са интересима Србије. Он је напротив разорио економију Србије, директним рушењем инфраструктуре и индустрије, наношењем огромне материјалне штете и великих људских жртава, док дипломатски и политички подржава терористичке структуре на Косову и Метохији које делују против наше државе.

Србија је сада суочена са многобројним проблемима, осим што је крајње ослабљена такозваним реформама, које се спроводе последњих петнаест година, мањим или већим интензитетом, она се налази у изразиту непријатељском окружењу. Будући војно-безбедносни изазови тичу се даљег распарчавања државне територије јачањем сепаратистичких структура, јачања терористичких структура посебно на Косову и Метохији и у Рашкој области али и у окружењу, подстицања или потенцијалног обнављања сукоба на њеној територији или у региону, и сврставања Србије уз земље које раде против њених интереса односно у неприродне и погрешне савезе.

Србија никако не сме да се сврстава у анти-руски фронт у који је западне силе упорно усмеравају кроз политичке елите које контролишу. Србија у сарадњи са Русијом може да води политику у складу са државним и националним интересима, да спречи даље распарчавање земље односно очува своје границе, да се стави у добру позицију за будуће безбедносне и политичке изазове и да поврати суверенитет.

Данас Србија има могућност да бира између илузије о војној неутралности и повољног момента да донесе стратешке одлуке којима би могла да се ослободи превеликог утицаја НАТО односно САД. Договорима који су са НАТО потписани 2015. године, Србија није формално постала савезник НАТО, али је дошла у далеко гору позицију. НАТО у Србији има сва права и остварује све погодности које незванично задовољавају форму савезништва, а са друге стане нема никакве обавезе према Србији, које има према другим земљама које званично јесу у савезу. Због тога кључно питање није чланство Србије у НАТО, јер такви захтеви од стране НАТО не постоје и са друге стране јавност у Србији никада не би прихватила такву могућност. Кључно питање је сарадња Србије са НАТО.

6. април 2016.

Стање Ствари

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. ж

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal