Пише: Милош Здравковић

 

Тачно је да сунце туђег неба не греје као ово наше – али тешко да би Алекса Шантић савременим српским студентима у иностранству могао рећи да требају да се врате. Питање је само ко ће да води државу у будућности!?


После увођења безвизног режима за земље Шенген зоне, број Српских, али и „комшијских“ студената (Црна Гора, Македонија, Република Српска, Федерација БиХ, Хрватска) у иностранству је значајно увећан, показују сва релевантна истраживања и подаци разнородних „националних“ служби.

Из Европског покрета наводе да је број средњошколаца и студената који желе да студирају у иностранству у константном порасту, као и да се спектар студената значајно проширио у односу на некадашњи, када су само врхунски студенти или људи (тајкуни, политичари, црвено племство бивше нам државе) који су имали новац да плате скупе школарине одлазили у иностранство. Ово се доводи у везу са све већим бројем приступачних стипендија, олакшица, разноразних понуда (Италијани нуде страним студентима технике и неку врсту плате, лично се уверио аутор).

download

То, међутим, није једини разлог. Све већи број младих који одлазе у иностранство условљен је лимитираним личним и професионалним развојем на Западном Балкану (овде не изузимам ни Хрватску), бригама о дугорочној економској одрживости, као и финансијској немогућности младих да се потпуно раздвоје од својих родитеља и осамостале, што је нажалост постало уобичајено и у развијеним земљама Западне Европе (у Италији је присутан феномен „мамона“, тридесетогодишњаци који још увек живе са родитељима и од родитељских примања). Такође, већина студената сматра да им студирање у иностранству омогућава приступ светском тржишту рада, што је углавном тачно.

Званична статистика Европске комисије наводи да „наши студенти“ (подручје Западног Балкана) најчешће одлазе на студије у државе Европске уније (50 одсто), затим у Турску (27 одсто), Америку и Кину. Ипак не постоји комплетна официјелна статистика наших студената у свету. Предпоставља се да је то око један одсто популације у годинама за више образовање (18-27). У овај број се не рачунају студенти који похађају факултете у земљама Западног Балкана (Срби из Републике Српске, Црне Горе масовно студирају на Београдском Универзитету, као и Хрвати из Херцег Босне у Загребу).

Ако, и када разговарате са „нашим“ дипломцима/постдипломцима на међународним универзитетима, они кажу да су на студије у иностранство пошли из више разлога, али да је примарни био диплома светски признатог факултета која ће им осигурати запослење. Сви до једног су сложни, а и аутор то мисли, да Балкански факултети заостају за оним у иностранству: методе и систем образовања су застарели, корупција је правило а не изузетак, а ако се ту придодају истурена оделења универзитета широм периферије земаља, да не помињем приватне универзитете, јасна сврха им је штампање већином незаслужених и безначајних диплома.

Иако је познато да се на простору целе бивше Југе посао налази преко везе, сматрам да знање оних који „немају везу” по завршетку факултета углавном није много веће.

Као други разлог одласка на студије у иностранство, углавном видим могућност добијања стипендије од факултета за цело трајање студија, што умногоме олакшава финансирање немерљиво бољег и признатијег факултета од било којег са територије Балкана (чак је и Електротехнички факултет Универзитета у Београду срозан на ниво испод стотог места). Међутим, да не будем погрешно схваћен желим да напоменем, да ово не значи да студирање у иностранству није финансијски оптерећујуће, јер увек постоје додатни или непланирани трошкови везани за боравак у земљама са високим стандардом.

Мишљења сам да се, кад се коначно подвуче црта, студирање у иностранству вишеструко исплати, јер представља улаз на европско и светско тржиште рада. Иако велики број младих људи, не поседује пасош ни једне од држава Европске уније/САД и због тога им није лако наћи посао, јер у већини случајева проблем представља виза, сматрам да су у великој предности у односу на било којег вршњака који је факултет завршио у Србији или на Балкану.

Велика већина младих, па и старијих, који су отишли на дошколовавање не планира да се враћа на Балкан ускоро. Док год се народу буде пласирала националистичка прича која за циљ има стварање подела и разбијања малог на још мање, Балканска економија ће наставити да слаби, а млади ће своје место под сунцем тражити испод туђег неба.

Иако нико не планира да се убрзо врати „кући“, сви се надају се да ће се ствари променити и да ће се стећи повољни услови за повратак. Ипак, свима тешко пада одвојеност од породице, али за сада је живот код куће неодржив: почевши од партијског запошљавања, партијског напредовања, до интелектуалног рђања… Многи послови, због начина на који се раде, не дозвољавају било какав напредак, чак и уништавају већ стечено знање. За разлику од Србије, могућност напредовања у иностранству је неограничена.

Образовање у Србији посљедњих је година у критичном стању због мешања малициозне политике у систем (режим Бориса Тадића и Ивице Дачића признао приватне факултете), и сматрам да млади због тога највише испаштају, јер је створена каста људи са „лажним“ дипломама и звањем, што ће имати несагледиве последице на будућност државе.

Искуства наших студената су различита, ипак сви су сложни да је студирање у иностранству приступачно свима, и да уколико неко није у могућности да плаћа студије, увек може да аплицира за неку врсту стипендије. Искуство мог комшије је да је у Бечу цена студирања на Државном универзитету у просеку иста као и на Универзитету у Београду (чак за нијансу јефтиније), а да је разлика неупоредива. Сав уложени новац у школовање у иностранству вишеструко се враћа знањем и искуством које добијете, новим језиком који научите, пословним понудама, новим пријатељствима и самим животним искуством. Ипак комшија не размишљала о враћању у Београд, на Карабурму, али каже да ће једног дана можда преовладати носталгија, па ће се вратити својој земљи у нади да ће неко препознати његов успех и квалификације.

Мишљења сам да су „наши“ студенти у иностранству у самом врху најобразованијег слоја младих а чињеница да имају најбоље глобалне везе представља непроцењив извор информационог и стратешког капитала за посусталу српску економију.

Као и у Хрватској (пуноправној чланици ЕУ), динамика одлажења студената на студије у иностранство указује на следећу, бржу и важнију фазу емиграције и мобилности високообразованих. Овај ефекат би имао много веће последице на наше нарушене економије због значајне разлике у броју популације ових простора и Западне Европе. Уколико Србија, па исве „наше“ комшије наставе да пасивно разматрају или игнорише ову динамику у наредних пар година, могло би да дође до озбиљних и бесповратних последица по дугорочни економски развој држава Западног Балкана.

Тачно је да сунце туђег неба не греје као ово наше, али тешко да би Шантић српским студентима у иностранству могао рећи да требају да се врате.

Питање је само ко ће да води државу у будућности!?

П.С.

Као студенти отишли су и Тесла, Пупин, Милутин Миланковић…

18. март 2016.

 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. ж

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal