Пише: Димитрије Васиљевић
Београд на води је савршена уџбеничка материјализација психолошког феномена у народу познатијег као - комплекс ниже вредности.
Кад неко мисли да не вреди довољно, имитира другог, по сваку цену, носи оно што му не одговара, само да буде у тренду, да се осећа световно и прихватљиво од оних које гледају, макар оно што раде је гротескно, поподне и ван сваког стила и смисла. Па да ли је Београд на води отелотворење комплекса ниже вредности оних који га граде и чија је идеја.
Јер они, без брушења, укуса, достојанства и културе, јер - хоће од Београда да направе Дубаи, Мајами или Абу Даби, не занима чињеница да БЕОГРАД НИЈЕ. Као што малограђанин изађе у оперу, тако једе кокице и не зна како да се понаша, као гастрос зида камене лавове и каријатиде у викендици у селу поред Пожаревца, као популарни певач иде на ТВ, и покушава да буде паметан и филозофски изграђен, па и СНС хорда у једном старом европском граду ниске архитектуре, богате историје и укусно уравнотежене традиције и модерности, покушава да баци огромно Мајами насеље које се залаже за Београд као пилеће сисице.
Првог дана боравка у Београду, моја пријатељица, пуна одушевљења, одвела ме је у Београд на води, јер овде, побогу, то је нешто ново у нашем граду, што ми је можда занимљиво. И била је у праву. Са културне стране, ово искуство ми је било изузетно занимљиво.
Као некад, улица Страхинић Бан, чувена Силиконска долина, дакле Врачар, па тржни центри Ушће и Делта Сити, Београд на води постао је нови портал додира са западном (и блискоисточном) светлуцавом модерношћу која даје очигледан мирис бахатог благостања, на којем смо Срби, који су прошли туш и таму у прошлости, а који истовремено не ценимо себе и своје, одувек смо били слаби и лаки. У Београду на води зато излази да види и да се види.
Као некаква имагинарна капија са прозором у свет, привлачи културно неке и духовно слабосвесне, да покаже своју спољашњост, површину, материјалистичку природу и финансијска достигнућа.
Јер сличан се радује на исти начин. Лажно напредни и квазипрогресивни дух СНС поретка који је у потпуности интегрисао и напредовао турбо-фолк из 90-их у српску културу, (не у погледу музике, већ укупног културног дискурса), инспирисао је све зујале, старлете, примитивце, снобови и остали духовно дефицити и некултурни слојеви друштва, да у својим прескупим аутима и још скупљим аутомобилима, посете Београд на води, ту меку њиховог малограђанства, и ту западну географску парадигму кичме, новог укуса и дошљака Београда у 21 века.
Наизглед модеран, леп, простран и нов, а унутра празан, нашминкан и јефтин, Београд на води представља скуп оних са комплексом ниже вредности, који се, као што је познато у психологији, лечи својим пијаним егом и спољашњошћу, са комплекс више вредности.
И ништа не би било ново ни чудно, у овој нашој Србији где је турбо-фолк рак лебдео у разним облицима, да Београд није аминован и прихваћен од стране обичног, културног Београда који су увек били на води и његовом културном дискурсу и присуство је одбацило турбо-фолк културу и њене вредности.
Зато верујем да је Београд на води парадигма коначне мејнстримзације турбо-фолк културе код Срба и прихватања културних вредности за легитимне цивилизацијске течности који су први пут у историји нашег народа, не само нискосвесни и некултурни слојеви становништво, али и велика већина оних који пре 10 или 20 година никада не би помислили да прихвате кич као главни ток своје културе.
Вучић је својим генгом успео да узме новац, моћ и институције. Ово су обележја сваког ауторитарног владара који подређује народ својој себичној жељи и личним потребама. Али оно што ме је коначно поразило је да је успео и да опскулира културу овог града и овог народа, има смисла и оснује центар некултуре, гради свој Скадар на Бојани и тиме озваничи да су турбо-фолк слојеви становништва коначно победили , после скоро 3 деценија герилске борбе са правом, истинском културом Београда, Београда, Србије и српског народа.
12. јун 2021.