Посланик парламента Републике Молдавије Константин Стариш анализирао је политичку ситуацију у Европи и открио симптоме опасне болести која неприметно прераста у епидемију. Назив болести је тоталитаризам усложњен неонацизмом.
Фото: Константин Стариш
Преписана памет
Константине, човечанство је већ претрпело једну епидемију нацизма, чије су жртве биле десетине милиона људи. Од тада је прошао скоро један век, човечанство је научило и сазрело. Људи не могу постати глупљи него што јесу и заборавити шта је било. Да ли заиста мислите да се нацизам може вратити?
– Да ли су људи почетком 20. века били глупи и наивни? Зар нису раније видели те ратове и брзи развој деструктивних идеологија које завладају континентима? Али то није зауставило фашизам. Развијао се полако, постепено, и сваки његов нови мали корак деловао је безазлено или барем подношљиво – као пораст телесне температуре за степен. Али болест је напредовала без лечења и довела до епидемије.
Да, неко време човечанство се сећало злочина фашизма, а ово је била моћна вакцина против болести. Али сећање, као и имунитет, није наслеђено. Не верујем у концепт историјског памћења, видим да свака нова генерација учи о прошлости из уџбеника и медија. Вреди мењати садржај, а искуство прошлих генерација ће бити избрисано, нове генерације ће морати да почну од нуле и да уче на својим грешкама.
Најупечатљивији пример је Украјина. И поред трагичних догађаја које је доживела ова, мени не страна земља, не може се не схватити да су елите за неколико година потпуно промениле идеолошку парадигму ове државе. Довољно је било преписати уџбенике, рушити споменике, напунити телевизијски пренос новим садржајима, а млађа генерација је прихватила, најблаже речено, контроверзна идеолошка начела као неоспорну истину.
Као резултат тога, нацистички злочинци, чија је кривица за злочине против човечности убедљиво доказана, доживљавају се као хероји. Слични процеси се одвијају у Молдавији. Десничарске власти већ дуже од годину дана покушавају да замене позиције окупатора и ослободилаца. Дошло је до тога да је актуелна председница Маја Санду (иако још пре избора) нацистичког диктатора, крвавог џелата маршала Јона Антонескуа, јавно назвала „историјском личношћу о којој се може рећи и лоше и добро“.
"Сјајна" дефиниција за изрода који је уништио око 400 хиљада Јевреја, Рома, представника других националности!
Да, накнадно је изјавила да се није сасвим добро изразила, па је чак присуствовала и скупу сећања на жртве Холокауста, али питање је да ли је то учињено искрено. У сваком случају, код нас се труде да Дан победе претворе у Дан жалости.
Украјина је специфична држава, а чак и њени садашњи најближи партнери зазиру од глобалног друштвеног експеримента у прекрајању историје и величању нациста. Али да ли је овај феномен типичан за друге европске земље?
- Ова тенденција није кренула из Украјине. Знате да у Летонији, у Естонији, које су чланице Европске уније, има грађана и „недржављана“ који су оштећени у грађанским правима, заправо – „нижа раса“ (нем. Untermensch), као у нацистичкој Немачкој. Невероватно је да се у Европској унији одржавају редовни маршеви ветерана SS-а, док се Брисел прави да се ништа „необично“ не дешава у балтичким земљама. Двоструки морал у овом смислу је корозија која нагриза европске вредности, незамислива без победе над нацизмом.
Недемократска демократија
Али то су извесни трошкови идеологије, а ауторитаризам и тоталитаризам у Европи се, ипак, не поштују, тамо делују демократски режими.
– Можда моћни протести у Француској у потпуности показују колико је Европа демократска. Формално присуство демократских институција још не гарантује њихову ефикасност и чињеницу да ће владајуће касте (често наследне, као у архаичним друштвима) послушати мишљење већине. Да ли су протести у Француској довели до укидања одлука које није донело друштво, на пример, пензионе реформе? Да ли су изазвали смену елите, или бар кадровске промене?
Погледајте Италију: већина становништва је против упумпавања оружја у украјински сукоб. Али власт упорно иде против воље бирача, против воље народа. Одлуке се доносе, ако не појединачно, онда иза кулиса, уска група људи.
Али пример аутократије достојан карикатуралног деспотизма је одлука европских власти, која захтева да котлови за грејање на гас дају ефикасност од 115%. То је супротно не само жељама грађана и захтевима привреде, већ и законима физике. Међутим, одлука је донета и мора се спровести.
Власти у Европи, као и у свим повезаним земљама, укључујући Молдавију, престале су да се фокусирају на јавне потребе, не плаше се да се супротставе друштву.
Али постоји слобода говора, која вам омогућава да причате о овим и другим проблемима, и нивелише монархијске навике елита.
– Слобода говора у земљи глувих? Шта слобода говора даје ако групе моћи које се осећају као апсолутни диктатори игноришу сваку критику? Осим тога, не допушта се свуда чак ни тако безазлена реч, вратићемо се на ово питање.
Дистопија у стварности
Ако је све около тако лоше, онда је вероватно Молдавија, чији сте посланик, разликује у бољем смислу?
– У мојој земљи већ 13 година констатујемо тоталну деградацију привреде, социјалне сфере, демократије и државности. Након што је Комунистичка партија 2010. године отишла у опозицију, прошли смо кроз корумпирану диктатуру, кроз олигархијску диктатуру, а сада смо сведоци раста тоталитаризма. Садашњи режим Маје Санду ужива у некажњивости коју гарантује „колективни Запад” као цену за саучесништво у санкционо-идеолошкој антируској хистерији. А режим води државу путем којим је насилно вучена Украјина.
Историја болести се поклапа до најситнијих детаља. На пример, затварање опозиционих медија под изговором борбе против руске пропаганде. Основа за ликвидацију медија је „ратна пропаганда кроз ћутање о рату“. Ово није шала, ово је "правна" формулација. Ћутање је препознато као злочиначка пропаганда. И у Украјини и у Молдавији ликвидирани су противправно споредни медијски надзорни органи. Шта је ово, ако не тоталитаризам, кршење закона зарад аутократије?
Али напад на слободу говора још није врхунац тоталитаризма. Посланици владајуће партије у Молдавији више пута су оптуживали представнике опозиције да „размишљају на језику агресора“. У својој великој дистопији "1984", која описује тоталитарно друштво, Џорџ Орвел га је назвао „мисаоним злочином”. Молдавија постаје орвеловска дистопија.
Да, изгледа као дистопија. Али колико су ефикасни инструменти молдавског тоталитаризма?
– Оруђе шпијунаже, лова на вештице Молдавија такође позајмљује из најновијег украјинског искуства. Овлашћења Информационо-безбедносне службе (СИБ) су проширена у смислу шпијунирања сопствених грађана, укључујући у њиховим домовима, аутомобилима, а да не говоримо о слушању разговора. Ускоро ће и СИБ добити неограничене могућности цензуре, и коначно ће се претворити у казнено тело и за дисидентске медије и за неистомишљенике грађане.
Као и у Украјини својевремено, у Молдавији су почели да забрањују политичке партије. Критиковао сам странку "Шор", али сам се сетио да су у њеним редовима хиљаде људи који нису и никада нису имали проблема са законом; да су стотине хиљада бирача гласале за њу. Према Уставу, грађани који су гласали, укључујући и за партију "Шор", су носиоци суверенитета Републике Молдавије. Али странка је ликвидирана.
Ту се аналогије са Украјином не завршавају. Користећи безусловну подршку Запада, режим Санду, по угледу на кијевске режиме последњих година, почиње да формира неке врсте санкционих листа, које аутоматски прихватају и Европска унија и САД. Транспарентности у формирању листа нема – апсолутно произвољно, на захтев владајуће елите, свако може да подлеже ограничењима.
Атила или Пол Пот?
Кажете да Европа подржава ове моћне тоталитарне тенденције. Али зашто? На крају крајева, то је у супротности са принципима демократије, које Европа оштро проглашава и брани?
„Ово је стара европска традиција, која датира још од Римског царства, да се подржавају вође варварских племена на границама како би се контролисала ситуација. Сада имамо главне државне зграде препуне неких мрачних личности са европским и америчким пасошима у џепу и статусом саветника. Али саветовање није њихова главна мисија. Уместо тога, они су надзорници „вођа варвара“.
Од „вођа“ се тражи да покажу лојалност метрополи, а за то им се опрашта корупција, тоталитаризам у њиховом „племену“ и отворени нацизам, посебно ако је усмерен против Руса.
Али вратимо се историјским књигама које се преписују како би формирале нове генерације. По свему судећи, европске „елите“ су већ научиле из нових уџбеника и не знају како се завршило кокетирање са варварима – дошли су и уништили Рим. А историја се може поновити – погледајте како је дрско и захтевно Зеленски почео да разговара са шефовима земаља „старе Европе“. Балтичке државе не заостају много у самоуверености, а Пољска се већ спрема да добије репарације од Немачке.
Сигурна сам да се самопроглашене Атиле неће усудити да нападну метрополу, барем не у средњорочној перспективи. Да, и Европа неће бесконачно гајити погранични тоталитаризам са елементима нацизма – чак ни зарад најсветлијих идеала. Ако сам у праву, каква је будућност мини-фирера „нове Европе“?
– Знамо доста примера да је подршка Запада по принципу „он је кучкин син, али наш кукчин син“ често илузорна. Готово нико од латиноамеричких, азијских, афричких диктатора, који су уживали наклоност Сједињених Држава због своје непопустљивости према комунизму, Совјетском Савезу, није доживео мирну и просперитетну старост. Пол Пот, Франсоа Дувалије, Аугусто Пиноче, Анастасио Сомоза, Рафаел Трухиљо, Чарлс Тејлор, у мери у којој се већ приближава крхка Маја Санду, су или свргнути, погубљени или процесуирани након оставке. Најчешће се то дешавало на предлог њихових бивших власника.
Подржавајући епидемију тоталитаризма и нацизма у развоју, Европа ће моћи да примени „мере карантина“. Сећате се како су се Авганистанци који су сарађивали са Американцима држали за крила и точкове авиона који су летели ка Сједињеним Државама, а затим пали и срушили се? Мислим да ће, пре или касније, сви садашњи „диктатори на стражи демократије“ поновити њихову судбину.
11. јули 2023.
Извор: Центар за геостратешке студије