Уместо увода: Они који креирају јавно мњење користе сваки начин да становништво у Србији одвоје од правих тема и стварног живота. Јер свака суштинска вест, свака отрежњујућа чињеница, довела би до неке реакције. Било које. Неки би се удружили око неког здравог циља. Неки би престали да буду саможиви. Неко би желео нешто да не дозволи, неко би се организовао да нешто спречи. Многе мрене вешто плетене спале би са очију. То не сме да се догоди!

Како ви стојите у погледу општих мисли и осећаја према животу овде? Да ли вам се чини да је све лаж, намештаљка или да је понешто лаж а понешто и намештаљка? А избори, а Косово и Метохија, а Ваша свакодневица мимо ових тема? А негативна селекција а токсична окружења? А утисак безнадежности свега? Све Вам је познато. Онда на правом сте месту. Ово је један мали прилог који не мора да буде тачан нити да ишта значи. Надам се да ће вам пријати читање а ви већ и без мене знате  шта вам ваља чинити и мислити. Наздравље читање...

Спознајући одавно штетност континуираног дејства медија на разум и перцепцију реалности гледаоца, телевизију у класичном смислу не гледам. Трудим се да је што мање покупим и успут ко пасивно удисање туђег дуванског дима. Чиним то само минимално нужно, у мери колико не могу да утичем на околину да ме следи па чујем док други гледају ил не могу да побегнем, а да то не буде неукусно и грубо. Ја лично, највише се информишем из књига, читањем оних дугих непопуларних текстова, гледањем оних тзв. алтернтивних видео канала у којима још увек има бар нешто слободе и непројектованих мисли. Сматрам да сам у праву, ако нисам у прелести, што је исто могуће.

Поред тога, молим се Богу иако му можда тражим пуно а не дајем довољно. Молим се за здравље  уже и шире фамилије, за своје окружење. За своје мане и грехове. Молим се за све лоше људе и Србе да постану бољи а они добри да напредују и даље у врлини. Понешто се трудим а и не успевам. Много сам мање од оног што бих могао а много више од оног каква би све „оправдања“ могао да нађем за неиспуњења дужности.

Идем и где нисам позван па тако, молим се и за јереје СПЦ који посташе чини се, плахи и лакоми и превише екуменски расположени. Они, као и световне власти,  прогласише предају идеала и канона за успехе и високе домете те ето и Стару Србију заборавише а Северној Македонији дариваше цркву што и под Брозом нису пристајали. Предадоше бесмислу муке поглавара СПЦ у С. Македонији, епископа Јована кога су због лојалности мајци цркви озбиљно прогонили. Постасмо с Македонцима браћа по матери, цркви.

Папина рука, већ им постала рутина. Кажу то је протокол, култура, ништа то не значи. Дух времена, овог материјалног, овладао и међу њима те Небеска Србија све више и у њиховим очима изједначава се са земаљском, оном прагматичном другосрбијанском или председничком протестантском и муратовском. Овом која све брише, релативизује и ријалитизује.

Пошто се трудим да родољубље доводим у директну везу са реалним животом и конкретним корацима, ја вам за почетак и за трајно саветујем, угасите тв и не палите га. Можда вам се не чини, али то је родољубив и конкретан акт. Добра алтернатива је гледање тв-а без тона а то препоручује и проф. Радован Дамјановић, а он зна о чему говори.

То је опуштајуће, као позадина на компјутеру. Или ако баш морате  да гледате, нека то буде кратко и ретко, тек толико да себи потврдите исправност своје одлуке да останете „мимо света”. Чувајући своје ментално здравље, ви водите бригу и о народу јер сте део истог и можете се назвати родољубом због тог геста.

У наредним редовима приказаћу нека своја запажања што се тиче недобронамерности данашње медијске машинерије уперене директно на мисли и дух овог напаћеног народа уз пар речи о (анти)систему.

Најмалигнији утицај остварују оне станице које могу највише да добаце, оне са тзв. националном фреквенцом, а оних конструктивних готово да и нема. Шта је у тим телевизијама национално, нејасно је. У тим медијима нема ћирилице, нема борбе за идентитет нити повезивања прошлости, садашњости и будућности, већ њихове демонтаже. Нема отварања суштинских тема и нових погледа и виђења која и данас постоје на маргинама друштва омеђеног већинском незаинтересованошћу. Постоје путеви али остају затворени. Нема прича о животу Срба у Кучевишту, Далмацији или БиХ федерацији. Нема иницијатива да се снажно помогну и осете делом српства, да матица мисли на њих на делу и стално, да могу да рачунају на њу онда кад им је тешко, а живе сталне грчевите борбе. Да иако су далеко од матице, нису на маргини исте.  

Тим телевизијама, власништво није народно, већ су нејасне, мафијашке или стране власничке структуре. Образовно-културни програми у њих, готово да не постоје. Уредници и главне ведете на тим телевизијама лишене су свега што има везе са речју образ и елементарно поштење и васпитање. Стратешке и судбинске одлуке власти и опозиције аминују некритички и подгузно. Тако исто и нападају по диктату, а водитељи су им махом безобразни и необразовани и без поштовања за госте (посебно оне паметније и који нису на тону НАТО управе). Сматрају да им то што су домаћини  даје за право да се расправљају и надгорњавају са гостима у темама о којима ништа не знају (одмах ми две Јоване падају на памет). Гласност уместо аргумената и победу у причању у глас сматрају за идеал као у најпримитивнијем селу.

Можда је исправније рећи да су то анационалне фреквенце јер су то све саме слуге окупатора у којима се неки поштен новинар пати колико и њему слични гледалац.

Поделићемо медијску сцену на групу коју контролише актуелна власт (Happy, Pink, B92, Studio B...) и групу директно њој, кобајаги супротстављену (Nova, N1). И једни и други у суштини су под шапом НАТО-ЕУ хегемона. И једни и други нису наши. Кад кажем НАШИ, мислим да нису добронамерни народу српском и свим лојалним грађанима Србије.

Да не заборавим, постоје и трећи, они што се крију иза слогана: „Ваше право да знате све”, које директно плаћамо да нас зраче, РТС. Онај који својевремено објави вест, „на данашњи дан родио се Хашим Тачи (ил Харадинај, заборавио сам), један од вођа Ослободилачке војске Косова”. Многаја љета, догодине у Призрену, хтели су да кажу, ал’ им се омаче. ‘Оће централа да погреши једном’...

Живимо на глобалном нивоу успон безначајности. Доба ријалитизације свега. Медији ту играју круцијалну улогу. Пошто они обликују у доброј мери опште ставове једног народа, немање оних који раде народу на ползу велики је недостатак. У свакој колонији, а нажалост Србија посебно од 05.10.2001. то јесте, циљ окупатора је да што дуже израбљује ресурсе територије коју је заузео. У ресурсе спадају рудна и водна богатства, земља, ваздух, институције, људи али и перспективе подјармљених и њихове мисли и науми. С тим у вези овде је устројен поредак који своди на минимум шансу да се срПски народ подигне и збаци овај опасни јарам и Дамоклов мач гурне даље од свог врата јер неће имати ко да га подучи нити ичему научи врло ускоро, а тада је прича готова и стање зацементирано.

Као ретко где и на сваки могући начин овде се људи оптерећују енормним количинама послова који су мизерно плаћени. Прековремени се не бележе и не плаћају, трудноће су непожељене у очима послодаваца народа који после 2050. нема ни математичке шансе да се обнови ако стопе нерађања остану на данашњем нивоу. Стимулише се исељавање домаћег, а досељавање људи из Вијетнама, Шри Ланке, Пакистана. Систем је споља подржан и устројен на деструкцију, а наше мане, које имамо као и сви други полуокупирани народи, томе дају посебан тон.

Наши људи, слободног времена данас готово да и немају, а осећај да овде не постоји нико ко води било какву дугорочну, конструктивну политику, у складу је са полуокупацијом и јако психолошки лоше утиче на животну енергију грађана који се повлаче у депресију, малодушност, исељавање и тако полако пристају на мењање кода овог некад агилног, истрајног и верујућег народа.

Срби данас не живе него животаре и не умиру него изумиру и одумиру. Ко у тим условима егзистенцијалне угрожености има снаге да чита, развија свој и умове других, да се повезује по било чему духовном? Само ретки и све ређи, а то нас једино може спасти. То повезивање свакако није циљ оних који успостављају власт јер са читањем добрих штива, са свешћу о себи и својој историји и данашњем ниском нивоу свега, могу да се пробуде „кука и мотика”. Зато се форсира безначајност и маглом од исте прекривају стварни и огромни проблеми пред којима смо скоро па капитулирали.

Образовање је унижено системски и систематски и тиме се шаље порука да нико вредан и паметан тиме не треба да се бави. Њима треба додати и оне који имају било какав аутономан став. Шта то има везе? Има јер већ 20-30 година у просвету је углавном ишао само онај ко није имао где. Кад прође још мало времена, тек ће стићи на наплату то што нам децу уче најлошији ђаци, а најбољи одлазе из земље или раде за стране фирме. А други је падеж што данашњи најбољи много су мање квалитетни од најбољих пре 10-20 или 30 година.

Где су ту медији? Јако су важни. Они чувају поредак, један су од главних стубова свих окупационих режима од Титовог, преко Слобиног, жутог и напредног. Не постављају суштинска питања, не зову јавну одговорност уставокршитеље, издајнике и потписнике разних међународних споразума по којима смо се одрицали делова суверенитета на Косову, али и осталим деловима Србије. Медији учествују активно у корупцијиском колу свих нивоа и сталежа. Суштински, медије контролишу тамни коридори моћи (прочитајте истоимену књигу господина Мише Ђурковића, прим.аут.). Разне службе, отуђени центри моћи и нама ненаклоњене силе, махом стране. Раде нам о глави. Ако их имамо и даље.

На сву ту медијску сцену може да се гледа из више углова. Може овако као што написах, може слично, а може и потпуно различито, анационално и интернационалистички. Може да се говори како су Pink и Happy дно дна, бахати и насилни, а N1 и Nova S су као неагресивци и еталони непристрасја. Гледано „филантропски” као „наши” аутошовинисти,  може да се пође од претпоставке да су „сви људи добри” (осим они који не мисле ко они), „да је најважније какав је ко човек” (а тешко да си човек по њима ако ти је Косово Србија) , „да немамо непријатеља” (јер  дејства аутошовинисте махом финансирају наши традиционални непријатељи под паролом просветљења примитивних). Опет, идући од општег ка посебном, а то је да су сви медији света добри па и наши и да према нама имају добре намере и да „ко друкчије лаже, тај клевеће и лаже и нашу (аутошовинистичку-јер тај слој контролише медије углавном) ће осетит пест”.

Толики канали, емисије не служе томе да на крају дана људима све буде јасно, већ супротно да све буде мутно и ишчашено. Да се човеку огади и живот и земља и све са тим у вези.  Да огромна већина становништва о свакој теми мисли оно што они који креирају медије желе да масе „мисле”, али тако да умишљају да су до својих закључака дошли сами и самосвесни, без да им је ико помагао у томе. Просечан човек данас у глави има „јасан” вид који наликује сликама из собе кривих огледала, а при том је убеђен у своју посебност и то како „није у систему” и да га је прозрео и да пре свега сигурно јасно види.  Бомбастичним насловима, скретањем пажње спортом, забавом, целодневним праћењем ратних збивања, покушава да се покрије сав јад и чемер најпознатијег економског тигра на Балкану, који ове године кажу упућени, бележи рекордни спољни дуг и око ког се боре лажне патриоте, отворени аутошовинисти а и једни и други под патронатом амбасадора Хила.

Експерти из власти кажу то је неважно, повољно се задужујемо. Експерти из опозиције ћуте, чекају да добију део колача.  Удео домаће индустрије у пуњењу буџета бива око 13%, а ресто долази од задуживања. Кажу и да рудниици Бор и Мајданпек доносе Кинезима огроман профит, а нама су били непрофитни (за детаље послушајте ову емисију, https://youtu.be/GH8cle0J3NA?si=xDyUDnYafT4mR6na ). Чини ми се да су и црнцима рудници дијаманата у њиховим земљама били непрофитни, али странцима, колонијалним господарима су, гле чуда, исплативи. Имамо ли сличности и јесмо ли ми то духом променили и пристали да се лишимо самопоштовања на путу материјалног (не)благостања?

Вратимо се сада најутицајнијем медију у свету па и код нас, телевизији.

Сведоци смо ријалитизације живота у нас. Сведоци смо понуде јако ниског нивоа на (а)националним тв фреквенцијама. Код нас је све постало ријалити. Паралелни универзум.

Од ранијих ријалитија, који за ове данас делују као „дом културе”, гледао сам пре много година први „Велики брат” и први VIP Велики брат (са Ером, Милићем, Ајсом и Виклером и то је заиста на моменте било занимљиво и ни налик оном што у ходу покупим данас). Да се разумемо, Задруге, Парове, као и Велике братове сматрам духовним смећем, али није праведно само на те „праве” ријалитије бацати дрвље и камење. Јер много шта је ријалити од власти до опозиције, од САНУ (Српске академије наука и уметности) која би да буде АНУС (Академија наука и уметности Србије) до вожње градским превозом патријарха Порфирија по преузимању дужности, а све да одигра на паралелу са великим патријархом Павлом познатом по стварној скромности. А ако хоћете да замислите разлику, замислите да је блаженопочивши патријарх Павле на слави код Брене, да бодри спортисте и сличне ствари као актуелни Порфирије. Мени лично такав јавни наступ више личи на папу Франциска него на првог међу јерејима наше цркве... Да кажем, овај „обичан” ријалити Миљане, Микија и екипе одвратан је, али није праведно на њега све недаће овог друштва збацити. Јер они којима је много дато од њих ће се много и искати а они не раде довољно да овом систематски запуштеном народу дају ваљане примере и смернице.

Емисија „Актуелности” на тв Happy, својеврсни је феномен. Као некад у култној серији „Сложна браћа” где SLN television сваког секунда извештава о најновијем броју мртвих и рањених широм планете, тако данас имамо то за озбиљно и свако вече по два сата. Гости се смењују, а многи су ту и инвентар. Ова емисија служи да да привид да је уважено већинско анти НАТО и анти ЕУ расположење у Срба. У њој се инструментализује родољубље. Она издаје националне интересе више од отворених непријатеља српства и Србије у њој. Она заводи и даје привид, а њени гости често и из најбољих намера, често изузетни интелектуалци бивају прави корисни идиоти Новог светског покрета и његове испоставе у лику Вучић-Брнабић режима у њој. Она је као контратежа „свеисмевајућем и свезнајућем хумору” Кесићевих емисија за кохорту НАТО грађанистичке Србије или бројним НАТО аналитичарима који засипају овај народ најцрњим увредама и кофе мржње и токсичног говора просипају на своје слушаоце и на све који би да буду Срби по мери предака. И једни и други само су део окупационе слагалице у коју први улазе вероватно из убеђења, а други вероватно за паре.

Како је даљина у километрима јасан појам, а како наш народ каже, далеко од очију далеко од срца, рађају се неке логичне мисли и претпоставке. Зар онда не би било логичније, уз сву везу Срба, Руса и Украјинаца са једне или Израела и Палестине са друге, да се рецимо та емисија бави темом Косова и Метохије и животом Срба доле. Зар Косово и Метохија нису део Србије или су за неке поред Србије? У оба случаја много су ближе од Украјине и логично би било да нас тај простор наше државе који је у рату много дуже, више занима? Зар та дешавања не заслужују емисије? Да се анализирају Бриселски, Вашингтонски или Охридски споразум којима се Србија одрицала своје суверености на Косову и Метохији. Сваког дана у том термину и трајању јер Србима је доле Палестина и Донбас деценијама. Или да се доводе привредници, који су се махом и обогатили не својим знањем, него допуштањем да отму од државе, да сад истој врате тако што ће да уложе у неку фабрику за српске енклаве од скопске Црне Горе до Беле Крајине. Зашто се то не дешава? Овај режим од велеиздаје и потписа Бриселског споразума бележи све саме аутоголове и поразе предајући парче по парче суверенитета Србије на Космету. Или им можда иде све по плану по ком раде савршено сводећи нас, а и то лажно јер нисмо обогатили, на непостојеће материјално благостање, а за одрицање од сваке духовности и колективитета? Може се рећи да је остало још мало и да тзв. Косово није никад било ближе независности уз свесрдну помоћ наших власти и прећутно слагање опозиције и одрођене елите. Свака тема која ће да држи воду док мајстори не оду, овом режиму и његовим налогодавцима одговара. Зато се људима пуне главе било чим, макар и ратом у Украјини или Гази, само никако о потпуној десуверенизацији и разградњи Србије, а све под паролом градње.

За крај, да побројимо пар стварних ликова и догађаја који би у озбиљнијем народу и држави били за забаву, као неки Fun facts. Код нас су тужна и мрачна знамења будућности која нестаје. Кренимо:

1. Кинези у Бору постају све бројнији и питање је кад ће да се на локалним изборима кандидује и Комунистичка кинеска партија Бора, за њихову децу.
2. Копање литијума и даље је тема у медијима и континуирано друг председник тугује што је један тако важан аутодеструктивни пројектат, бар за сада, стављен у фиоку. Амбасадор Хил свесрдно подржава...
3. Министарство просвете води врхунски кадар који се истакао огромним доприносом за српски наталитет као и многим другим важним челним функцијама већ 30 година.
4. Министарство полиције води исто тако један мултипрактик кадар, као и Безбедносну информативну агенцију.
5. Амбасадор у Вашингтону је проверени кадар са врхунским дометима очитаних у бистрини појаве. Низ његових функција у окупацији тек се захуктава јер испуњава све стандарде. Кажу да је припадник елите оног народа који бомбардује децу у Палестини.
6. Водећи грађанистички опозиционар, човек с брадом без икаквог факултета са пуно НВО курсева и агресије, пледира да нас изведе из пропасти.
7. Опозиција и она про НАТО и она анти НАТО очито изласком на ову фарсу (где сви неуслови на које су се и раније жалили постоје, а они ипак хоће да уђу у унапред изгубљено) стављају свима до знања да се не боре за промену система нити ширу борбу, већ да се само боре за што угоднију позицију у постојећем систему деструкције. Од нас траже да им легитимизујемо сучесништво. Ја не бих. Не занима ме коме иде глас јер и кад сам гласао нисам видео разлику. Свакако је време да се начин гласања, организација избора и све друго темељно промени. Ако то не урадимо сами доћиће нам то из света.

И на крају, највећи и најактуелнији и најпогубнији ријалити по опште здравље и напредак, избори. Без икаквог смисла и нужде, али на први поглед. Суштински заказани су да дају легитимитет даљем разбијању Србије. Сви који на било који начин учествујете, знајте да сте саучесници свих будућих погубних ствари које ће из „нове” власти једних истих људи на јавној сцени изаћи. Последњих 12 година избори су били скоро на годишњем нивоу а сада су најаве да после ових четири године их неће бити. Откуд то? Можда смо добили консензус свих кловнова на власти и у опозицији да је време да народ прогута неколико највећих и досад несварљивих жаба. Онај народ који су планирали да не преживи 20. век. А он преживео.

На сцени су они којима је Удба дала печат или они који су (бес) корисни идиоти, а таквих је мало. У окупацији све је контролисано, а спонтани догађаји посебно. 

Многаја љета, догодине у Призрену!

6. децембар 2023.  

П.С.

Ево неких ствари за подсећање и предосећање (наравно ово се односи на особе којима тв није већ спржио мозак) а тичу се интересовања за нашу свест из више наоко супротстављених табора:

1. Берлин жели и да Београд континуирано утиче на Србе на северу Косова да активно сарађују са ЕУЛЕКСом и КФОРом, као и да „допринесе промени свести”. „Северни део Косова није део Србије, али знамо да Београд тамо има значајан утицај. Знамо да нова влада Србије тамо може још више утицати. Због тога очекујемо да Београд још више употреби свој утицај и континуирано утиче на Србе са севера Косова да они активно сарађују са Еулексом и Кфором и да доприносе мењању свести”, рекао је Шокенхоф.(09.2012., Високи представник владајуће немачке партије канцеларке Ангеле Меркел Андреас Шокенхоф)

https://www.politika.rs/scc/clanak/233139/Sedam-uslova-za-pregovore-o-clanstvu-u-EU

2. И данас смо једини народ који слави искључиво своје поразе; ми наше победе не славимо, ми више немамо Колубарску битку ни у позориштима. Питајте људе на улици, не знају ни које се године одиграла; ми не славимо ни Други светски рат као нашу победу. Ми славимо наше поразе, стварне и измишљене...

Наш највећи проблем је како Србе да променимо, како сопствену свест да мењамо, како да имамо другачији приступ животним проблемима. И да бисмо, као што сам говорио, иако су понекад шаљиво, понекад спрдајући се на мој рачун то схватали, много лакше изашли из кризе да имамо мало протестантске капиталистичке етике.(09.01.2014г., први потпредседник Владе Србије Александар Вучић књижевнику Светиславу Басари у интервјуу за Нови магазин.)

https://www.sns.org.rs/novosti/vesti/vucic-promena-svesti-srba-bice-najtezi-posao