Пише: Драги Ивић
На оружје, народе Бајама, Отаџбина је поносна на вас. Не бојте се славне смрти, Јер смрт за отаџбину је живот.
(први стих кубанске химне)
Првог јануара 2024. године Куба је прославила 65 година самосталности. О бурном историјату ове земље писали смо више пута, но ето прилике да се подсетимо на то да је Куба држава с најдужим трајањем социјалистичког уређења (поред Кореје и делимично Белорусије и Придњестровља).
На Западу у социјалистичке државе убрајају и Кину, Вијетнам и Лаос, али су стриктни у тврдњи да је власт једне партије у тим државама само покриће за експлоатацију радника.
Како данас, после 65 година, на Куби изгледа државно уређење? Може ли се рећи да је то социјалистичка земља у правом смислу те речи? Куба јесте једнопартијска држава, али је прошла кроз много промена и искушења од те, сада већ давне 1959. године.
За оне чије знање о револуцији на Куби почиње и завршава се гледањем филма ”Кум 2”, да подсетимо у најкраћем: деветог марта 1952. године уз помоћ моћног суседа, САД, генерал Фулхенсио Батиста Залдивар (Fulgencio Batista y Zaldívar) преузима власт и од 1933. до 1940. је на челу државе, да би у периоду од 1940. до 1944. био председник Кубе. Устоличио је суров диктаторски режим.
Кубански народ дуго је трпео ову диктатуру, да би почетком 1956. године започео отпор, а затим и организовани партизански рат који је предводио Фидел Кастро. Рат је окончан за Нову, 1959. годину првог јануара, победом Фиделоваца и бекством диктатора у Потугал, па у Шпанију где је и умро, два дана пре атентата на њега (!).
Од тада, боље речено од 16. априла 1961. године када је Фидел Кастро објавио социјалистички карактер кубанске револуције, ово велико острво (друго по величини у Карибима), постаје жариште на глобалном нивоу, претећи једног тренутка да буде разлог за почетак Трећег светског рата.
У деценијама које су следиле Американци су на разне начине (ембаргом, војним притисцима, субверзивним активностима, итд) покушавали да приволе Кубу да приступи ”хору” банана-држава у које не морају обавезно да се уброје само класичне државе те врсте, већ и много веће државе Европе и света. Куба је нашла начин да се одупре и задржи своју самосталност и самосвојност.
Када су Американци схватили да имају и важније циљеве и мање тврдоглаве противнике, прихватили су реалност. Једанаестог априла 2015. године на америчком самиту у Панами, Барак Обама и Раул Кастро одржали су први званични састанак на највишем нивоу од победе кубанске револуције. Највећа сметња тог момента била је у томе што се Куба још увек налазила на листи земаља које подржавају тероризам, па се Обама обратио 14. априла Конгресу изложивши своју намеру да Кубу скине с те листе.
Одлука је прихваћена и 29. маја ступила је на снагу. Тај потез повукао је за собом и друге погодности – укидање ограничења на неке финансијске трансакције, путовање грађана и билатералну трговину. Поред разоговора о развоју дипломатских односа (отварања амбасада, конзулата и издвојених представништава, комисија и одбора), сарадња је почела да се конкретизује.
Американци су ту већ били на свом терену јер су теме интеракције у информационој сфери (разматрано у Хавани) и људским правима (анализирано у Вашингтону), некако биле најпријемчивије и најмање спорне да се од њих почне. Свечани тренутак који је најављен 11. априла, коначно се догодио првог јула 2015. године – обновљени су дипломатски односи између Кубе и САД, а 20. јула почеле су с радом амбасаде.
Кубанци су се, очигледно, држали максиме коју је промовисао сигурно најпопуларнији Кубанац у њеној историји – Ернесто Че Гевара: ”Нема изгубљеније битке од оне незапочете”. Популарни ”El comandante” одрекао се лагодног положаја, привилегија које припадају победницима и кренуо, нарушеног здравља, путем својих идеја, свестан њиховог утопијског садржаја, карактера и судбине.
Они који су издржали све врсте провокација, ембарга, немогућности слободног кретања, они који су као парије трпели притисак САД и њених савезника и послушника, данас имају право да славе први јануар 1959. године, дан када су кренули путем којим ни тада није било лако ићи, када су моћни Варшавски уговор и СЕВ могли као заштитници и помагачи стајали иза Кубе.
Ко данас стоји иза Кубе? Стоји ли ико?
Фидел Кастро је умро пре непуних осам година, а његова творевина траје, што није увек случај у историји, поготово тог дела планете. Куба се није померила, нити ће се померити, с места на коме се налази, па ће сасвим сигурно, периодично, бити интересантна као ”одскочна даска”, камичак у ципели или савезник у тензијама с Американацима.
Да ли ће променити друштвени систем или доживети неку ”обојену револуцију”? Агенцијске вести издвојиле су једну реченицу из дела обраћања председника и првог секретара КП Кубе, Мигела Дијаза Канела: ”Тајна издржљивости Револуције пред свим недаћама лежи у учешћу народа, његовом отпору и креативности, са снажним вођством и принципијелношћу као основом”.
Тим речима он се обратио првог јануара ове године народу Кубе. Он је такође нагласио да кубански народ наставља да превазилази немогуће, имајући у виду економску блокаду САД која траје више од шест деценија. Папири и споразуми које је потписивала влада САД очигледно нису заживели онако како су громогласно најављивани.
Први јануар је на Куби истински празник и у многим градовима одржане су церемоније подизања државне заставе. Централни догађаји збили су се у граду Сантјаго де Куба, на истоку острва. Започело се с одавањем почасти Фиделу Кастру чија се урна налази на гробљу Санта Ифигеније. На том гробљу сахрањен је и национални херој Кубе и лидер борбе за независности Хозе Марти (1853-1895) па су и њему одате почасти.
У току вечери пригодна прослава пренета је на главни градски трг. Увеличали су је председник Републике, као и Раул Кастро, Фиделов млађи брат. Тим поводом одали су почаст земљацима који су погинули за слободу Кубе. Прослави су присуствовали ратни другови Фидела, Рамиро Валдес и Хосе Рамон Мачадо Вентура, као и чланови владе.
Све би ово било довољно да се смести у оквире једне агенцијске вести, да нема још догађаја који ”испод радара”, како се то обично каже, илуструју обнављање старих веза. Онако како Руска Федерација све више и све сигурније креће путем којим се као империјална сила кретала, тако се њени напори, овај пут много дискретније него постављање ракета које могу да угрозе САД, уочавају корак по корак.
Председник РФ В.В. Путин посетио је Кубу. У Хавану се сада може стићи директним летом авиокомпаније ”Русија” (део групације ”Аерофлот”). Пре три године Москва и Хавана обновили су директну авионску линију између два главна града. Први лет изведен је авионом америчког произвођача ”Боинг” (”Boeing 777”) па и у томе има неке симболике. Поред посаде, у авиону је било 302 путника који су у авиону провели око 13 сати, а о том лету популарна серија ”National Geographic” направила је специјалну емисију.
На аеродрому уморне, али расположене путнике, сачекали су локални музичари који су изводили најпознатије кубанске песме међу којима је свакако легендарна ”Hasta siempre, Comandante” Карлоса Пуебле, инспирисана опроштајним писмом Че Геваре. Путнике из Москве дочекали су амбасадор Виктор Коронелли (Коронелли, Виктор Викторович) и министар туризма Кубе Хуан Карлос Гарсија Гранда.
Број туриста из Руске Федерације стално помера рекорде јер је Куба изузетно атрактивна са својом туристичком понудом. После пандемије ковида чак ни антируске мере које је покренуо Запад, нису успеле да омету развој туризма и других односа ове две земље.
Кубанску прославу поздравио је и председник Венецуеле Николас Мадуро који је нагласио да је ”Кубанска револуција постала пример отпора имепријализму других држава”. И влада Никарагве недвосмислено је у својој поруци изјавила да искуство кубанске револуције надахњује државу на нове победе. Саопштење су потписали председник Данијел Ортега и потпредседник Росарио Муриљо.
То је све, наравно, политика. Њоме се бране интереси, идеологија, принципи. Да би се одбранила територија потребне су оружане снаге. Погледајмо, укратко, кратак историјат и садашње стање ОС Кубе. Оне се данас зову Револуционарне оружане снаге Кубе (Fuerzas Armadas Revolucionarias de Cuba).
Корене вуку од одреда устаника – ”мамби” који су учествовали крајем XИX и почетком XX века у борби за независност. Тада су, под контролом ОС САД, организовали наоружане одреде сеоске страже (la Guardia Rural). Права Револуционарна устаничка војска ствара се децембра 1956. године када је почела борба против Батисте, а већ 1959. године формирају се одреди ”milisianos”, да би годину дана касније, септембра 1960. били организовани Комитети за заштиту револуције.
Кубанци су учили на својим и туђим грешкама. Брзо су одустали од пролетерског интернационализма (војно ангажовање у Африци) и разумели поруке из Ирака, Хаитија, Југославије, Афганистана, Сирије… Посебна пажња у одбрани овог великог острва посвећена је ваздушној компоненти, односно одбрани од напада тактичке и стратешке авијације САД, крилатих ракета и беспилотних летилица. На територији Кубе саграђено је десетине замаскираних склоништа за дисперзију чувања оклопне технике, а на највиши ниво подигнути су напори да се ПВО системи од статичних претворе у мобилне.
У међувремену, руководство је опрезно тражило савезнике. Велико искуство у партизанском рату, али и свест о геостратешком положају Кубе имали су утицаја. Влада је била свесна да не може сама, каквим год силама располагала, да се супротстави масовном нападу, зато је тактичном дипломатијом учвршћивала свој положај у коме је доминирала свест о висини ризика губитака и поремећаја светске геополитичке равнотеже ког је евентуални нападач морао да буде свестан приликом напада на Кубу.
Крајем 1998. и почетком 1999. године почела је да се развија интензивна сарадња с Венецуелом, укључујући и војну компоненту. Тада је у Венецуелу послата војна мисија Кубе која је смештена у гарзинизон Тиуна, недалеко од Каракаса.
Већ 2000. године Куба потписује уговор о проширењу војне сарадње с Кином. Тако Кина, неумитно ширећи свој утицај по свету, ступа и на вруће тле Средње Америке и Карибског басена. Развија се и наменска индустрија. Оружани завод ”Union de la Industria Militar” с поносом 2002. године представља снајперску пушку ”Alejandro” у калибру 7,62 мм.
Нешто раније, 1998. године, Куба почиње свеобухватни процес модернизације оклопне технике који добршава 2006. године. Модернизација је обухватила капитални ремонт који је обављен у кубанским заводима при чему је рок трајања тенкова, оклопних транспортера, система ПВО и других совјетских модела продужен за бар још 15 година.
Око 350 тенкова (”Т-55” и ”Т-62”) модернизовани су до нивоа ”Т-55М” и ”Т-62М”. Успешно су конвертовани статични ПВО системи ”С-75” и ”С-125” тако што су монтирани на шасију вишка тенкова ”Т-55”. Слично је урађено и са самоходним оруђима када су хаубица ”Д-30” у калибру 122 мм и топ ”М-46” калибра 130 мм из вучне варијанте пребачени на заостале тенкове ”Т-34” и постали самоходни.
Топови калибра 122 и 130 мм нашли су своје место и на шасији камиона ”КрАЗ -255Б” и добили су назив ”Јупитер”. Модернизовани оклопни транспортери ”БТР-60” појачани су аутоматским ПА топовима и тенковским оружјем у оклопним куполама. На њих је успешно монтирана купола борбеног возила ”БМП -1”. У комбинацији с јединицама Територијалне одбране и Милиције, почетком 2005. године Куба је имала један од најефикаснијих система одбране у Латинској Америци, а годину дана касније, почетком августа, влада Кубе одлучила је да интензивира одбрамбену моћ државе, модернизујући армију и наоружање.
У августу 2008. године долази до још једног значајног корака. У посету Куби дошао је секретар Савета безбедности Руске Федерације Н.П. Патрушев (Патрушев, Николай Платонович). Реч је о веома високој личности у руској структури. Херој РФ, генерал армије, а сада и директор ФСБ. Одлучено је да се обнове руско-кубанске везе и у септембру 2009. године потписан је низ уговора и протокола којима је регулисано школовање кубанског старешинског кадра у руским војним школама и академијама.
Кубанци се не саустављају на томе, већ 2012. године потписују с Кином договор о развитку кубанско-кинеске војне сарадње, о чему је саопштење издао министар одбране Кубе. Ни то није све. Већ 2014. године сличан споразум о војно-техничкој сарадњи потписан је од стране Кубе и Јужноафричке Републике, на основу ког је до јануара 2017. године 25 техничких специјалиста и аутомеханичара завршило обуку за потребе ОС Јужноафричке Републике. Јасно је да ни Куба не седи скрштених руку када је у питању јачање њене одбрамбене моћи.
О њеним оружаним снагама може се много писати, али нека то буде тема за неки други текст. У најкраћем. ОС Кубе састоје се од Копнене војске (са регуларном армијом и Територијалном одбраном као резервом) у чијем саставу се налазе и јединице посебне намене (”Tropas Especiales”, неофицијелно назване ”Las Avispas Negras”). Ту је и РМ јер Куба као острво има веома дугачку обалу. РМ се састоји из ратних бродова, делова обалске одбране и специјалне јединице борбених гњураца (ФЕН).
Револуционарно РВ и ПВО (DAAFAR, Defensa Anti-Aérea Y Fuerza Aérea Revolucionaria) поседује скромну флоту ловаца пресретача совјетског порекла (доминирају ”МиГ-23”), ракетне ПВО и радарско-техничке службе.
У Оружане снаге спадају и одреди територијалне милиције (МТТ, Milicias de Tropas Territoriales); Армија радничке омладине (EJT, Ejército Juvenil del Trabajo), погранична војска потчињена Министарству унутрашњих послова и војни оркестар. Службу у ОС регулише Закон о општој војној обавези који је усвојен 1963. године. Позив важи од напуњене 17. године, а служба траје три године.
Жене које имају специјалне припреме, могу служити војни рок на добровољној основи, а у ратном стању могу бити мобилисане. Командни кадар припрема се у војним школама, Војно-техничком институту и Војно-моркој академији. Како се из приложеног може видети, Куба не жели да буде само једна епизода у историјату развоја друштвених односа, већ самостална, самосвојна творевина спремна да свима пружи руку који искрено желе да сарађују с њом.
10. јануар 2024.
Извор: oruzjeonline.com