Пре месец дана на „престо“ Аргентине ступио је Хавијер Милеј (Javier Milei).Реч „престо“ употребљена је зато што је Милеј одмах по проглашењу за победника у другом кругу избора почео да се понаша као да је суверен, не хајући за троделну поделу власти, за Устав, Сенат и друге демократске институције, доносећи декрете и сет од 300 закона којима обухвата реформе и дубоке захвате у скоро свим областима живота, од којих су многи супротни датим обећањима у предизборној кампањи и иду на штету ионако осиромашеном народу. Чак 40% Аргентинаца живи на ивици сиромаштва.
Народ је убрзо схватио да је цар го и да је од предизборних обећања испуњено само оно да се Аргентина неће придружити БРИКС-у. Због тога су хиљаде грађана изашле на улице да протестују. Аргентинци се лако покрену на протесте, али само кад догори до ноката. У међувремену, већина је окренута игри, посебно фудбалу, па им је важније шта ради Меси (раније Марадона) него шта ради влада. Зато су преживели десетак банкрота државе, а сад су на прагу новог. Да ли ће економиста Милеј својим мерама успети да то избегне? Сумњама има места кад се види да се он води више идеолошким, него економским параметрима, истичући да неће било какве односе са комунистима, са земљама ауторитарних режима као што су Кина, Русија, Куба, па и Бразил и још неке земље Латинске Америке. Он себе дефинише као анархо-капиталисту, слободарца (либертаријанца). Његова партија се зове „Libertad avanza” (Слобода напредује). Реч „слобода“ је она коју најчешће употребљава, а уз њу често и ону коју означава средњи прст. Псовке му нису стране на митинзима и у наступима на ТВ. Понаша се као да је на неком концерту, што није чудо кад се зна да се бавио рок музиком и фудбалом.
Његовим декретима предвиђено је све мање слободе, што се огледа у рестриктивним мерама у вези са правом изражавања незадовољства протестима. Под притиском јавности члан 351 закона који регулише ту материју је укинут. Сет предложених закона, познат као Омнибус зове се „Закон о основама и смерницама за слободу Аргентинаца“ (Ley de Bases y Puntos de Partida para la Libertad de los Argentinos).
На митинзима у предизборној кампањи Милеј је махао мацолом и моторном тестером на чијем сечиву је исписано његово презиме као да ће њоме расећи аргентински Гордијев чвор сплетен од безброј чворића које су створиле раније некомпетентне и корумпиране власти, као и омчу од огромних дугова. „Боље плуг, него дуг“, рекао би покојни Драгош Калајић.
Светло на крају тунела и могућност за превладавање кризе Милеј види у доларизацији. И то сада кад је дедоларизација у свету у пуном јеку. Међутим, САД показују мало ентузијазма у том смеру, па ће на увођење долара морати да се причека, уколико у међувремену аргентинска економија сасвим не потоне, а за то се ствара све више услова. Не само што наглашава да не жели имати било шта са комунистима, Милеј је извређао руководства и народ земаља које су Аргентини највећи трговински партнери. Зато је Кина обуставила транзакцију од 6,5 милијарди долара, а та сума би помогла да се отплати део дугова ММФ. Милеј је затражио нови кредит од ММФ, па му је одобрено 4,7 милијарди долара. „Позови ММФ ради самоубиства“, речи су Драгоша Калајића. Но, ни то није довољно овом „слободарцу“, па наставља да пуца у властито колено тако што је дозволио свом министру иностраних послова да угости делегацију Тајвана, што би његову земљу могло да кошта обуставе куповине главних извозних производа соје и меса од стране Кине, што би за ослабљену аргентинску економију био страшан ударац.
Нова власт је девалвирала песо за 55%, па сада један долар вреди 800 песоса. Инфлација је 214,4% и наставља да расте, па се предвиђа да ће средином године достићи чак 300%.
Један од начина да се смањи дуг, сматра нова власт, је редукција администрације, па је отпуштено пет до седам хиљада државних службеника. Милеј је наложио и укидање већине министарстава, али на тај начин слаби државу, што отвара могућност да њено место заузму мафије и корумпирани људи, као што се десило у Еквадору који сада ванредним стањем и војском на улицама покушава да реши тај проблем.
Омнибусом је предвиђена и приватизација свега, земље, природних богатстава, државних предузећа, националне авио компаније, радија и телевизије, железнице, здравственог сектора, итд., па чак и укидање централне банке, што би, како је недавно добронамерно упозорио и Путин, значило губљење великог дела суверенитета. Нејасно је да ли ће његов савет бити уважен.
Аргентина је одустала од прикључења БРИКС-у што сматрамо највећом грешком, обзиром на развојне и финансијске могућности које та групација има. С друге стране, БРИКС-у је учињена услуга пошто нам је тешко замислити самит озбиљних државника међу којима седи један хистерични неотесани неоконзервативац, глобалиста с мањком кућног одгоја којем су сународници дали надимак „Лудак“ (Loco).
Немогуће је у једном тексту побројати све изазове који стоје пред Аргентином и мере, од којих су многе упитне, које намерава да спроведе нова власт, која своју државу жели да веже искључиво за САД и Израел, који је за Милеја држава узор, као што је и амерички политички систем. Као да никад није чуо за ону Кисинџерову, да је бити непријатељ Америке опасно, а бити пријатељ фатално.
Синдикати су за 24.јануар заказали генерални штрајк незадовољни предложеним законским одредбама о радним односима према којима се пробни рад са три продужава на осам месеци, отвара могућност отпуштања радника без накнаде и других неповољности за запослене. У међувремену Сенат расправља о предложеним законима, а Милеј у Давосу са Швабом и друштвом кује планове.
Данијел Естулин, писац књиге „Тависток“ тврди да је Милеј продукт, чедо овог злогласног института, па ако је то тачно, не треба да нас чуде потези Хавијера Милеја. Доктрина Монро је још увек итекако жива.
21. јануар 2024.