Интервју Драгане Трифковић порталу Патриот
- Српска јавност Вас одавно познаје преко ваших текстова на Новом Стандарду, НСПМ-у, и другим сличним порталима али такође и по извештајима са ратног подручја источне Украјине. Можете ли нам рећи нешто о тренутној ситуацији у Украјини и какви су изгледи се тамо оконча рат?
– Рат у Украјини није завршен, и он се води мањим или већим интензитетом дуж линије раздвајања, иако је потписан мировни договор. Украјинска војска и друге јединице које су под контролом украјинских олигарха или индиректно под контролом Американаца и даље врше агресију на мирно становништво у Донбасу. С друге стране ДНР и ЛНР су издале наређење својим војскама да поштују примирје и не одговарају на провокације, међутим у кључним моментима када је украјинска војска кренула у напад, оне су морале да крену у одбрамбене акције. Неизвесно је када ће се рат завршити. Недавно је амерички конгрес одобрио Закон о подршци стабилности и демократији у Украјини, којим је предвиђена нова испорука оружја Украјини. Рат је изазван споља и никоме се у Украјини не ратује. Оно што са сигурношћу могу да потврдим, то је да нападнута страна у Донбасу има далеко јачу мотивацију јер се брани, што је уобичајно. Ситуација у Украјини ће даље зависити од многих фактора, даљег заоштравања односа између Русије, исхода избора у САД, ситуације на Блиском Истоку и САД и коначно притиска САД на власт у Кијеву.
- Какви су изгледи да проруске републике које се у Украјини боре за независтност буду у догледно време признате од Русије као самосталне државе?
– ДНР и ЛНР су практично потпуно независне од Украјине. Формирале су своје административне структуре, безбедносне снаге, Централну банку, и готово од почетка сукоба када је Украјина обуставила исплату плата и пензија, оне су биле принуђене да самостално решавају проблеме. Једину хуманитарну помоћ су добиле од Русије. Што се тиче признавања статуса тих република, то у овом моменту није кључно питање. Донбас је свакако усмерен на сарадњу са Русијом, а верујем да ће у будућности и Украјина поново бити. Из наше позиције ми можемо врло јасно да видимо да се Украјина илузорно понаша очекујући да је ЕУ спасе. Погледајмо рецимо Грузију у којој је такође велики амерички утицај и која је под тим утицајем 2008. напала руске мировне снаге у Јужној Осетији и Абхазији. Расположење народа у Грузији је поред свега усмерено на сарадњу са Русијом. Сматрам да председник Путин води мудру и промишљену политику, у којој стрпљење игра велику улогу. Русија жели политичким путем да решава проблеме и да стабилизује конфликтна подручја, не само у Украјини, већ и на Блиском Истоку. Због тога не предузима кораке који би беспотребно утицали на стварање још већих тензија и мислим да је то добра стратегија.
- Ваше име је освануло на украјинском сајту који себе назива «Миротворац» а који се бави истраживањем «про-руских терориста, сепаратиста, плаћеника, ратних злочинаца, убица и њихових помагача.» Како ово коментаришете?
– Нисам изненађена, с обзиром да сам имала прилику да осетим бес острашћених Украјинаца, који осуђују сваку врсту подршке Донбасу. Под великим су утицајем пропаганде и потпуно отуђени од реалности. На њиховом сајту „Миротворац“ прикупљају информације о војницима који штите руско становништво у Донбасу, али и о политичким и друштвеним активистима, који дају подршку тој страни. У мом „досијеу“ је наведено да ме терете за угрожавање националне безбедности Украјине, угрожавање мира, угрожавање безбедности човечанства и међународног поретка, нелегалан прелазак државне границе Украјине, подршку окупационим властима Крима, подршку борцима у Донбасу, за обављање функције међународног посматрача на нелегалним изборима у Донбасу 2014, за учешће на међународној конференцији „Донбас јуче, данас, сутра“ у Доњецку 2015. С моје тачке гледишта, терете ме због отпора према државном удару односно Мајдану, због залагања за међународно право и мир, због подршке људима у Донбасу који се штите од агресије и због изношења личних ставова.
- Недавно је висoка државна делегација републике Крим посетила Србију. Том приликом су се састали са проруски оријентисаним патриотским странкама, да ли знате какви су договори постигнути и како гледате на то што власт у Србији не признаје отцепљење Крима од Украјине?
– Пре бих дефинисала да не признаје повратак Крима у Русију, јер отцепљење има мало другачији контекст. У Србији је боравила делегација високих руских званичника, а циљ посете је биоло представљање туристичких и пословних потенцијала Крима. Нажалост, нико из српске власти није желео да се сретне са овом делегацијом, иако се ради о заиста важним функционерима РФ. Са делегацијом са Крима су се састали Санда Рашковић Ивић, Бошко Обрадовић и Зоран Радојичић, односно део делегације Двери и сада већ бившег ДСС, која је званично посетила Крим прошле године. Морамо да будемо свесни чињенице да власт у Србији не води независну политику, иако грађане Србије константно уверава у супротно. Због тога они не смеју ни да помисле да подрже руску политику, сем за домаћу употребу у маркетиншке сврхе, како би манипулисали јавношћу која је про-руски наклоњена. Волела бих да аналитичари који уверавају српску јавност у одличне односе Русије и Србије и успон међусобне сарадње, објасне како то да је званична политика Србије у супротности по кључним питањима са политиком Владимира Путина. Рецимо српски званичници никада нису похвалили руску помоћ Сирији, а Александар Вучић је ишао у Лондон да званично подржи америчке ставове о Сирији. Такође и у вези са украјинским конфликтом, нико од српских званичника није осудио агресију украјинске војске на мирно становништво у Донбасу, а српска власт је под притиском запада изменила закон и осудила српске добровољце из Донбаса. Крим је дакле само још један сегмент анти-руске политике. После недавно инсценираног скандала, чији циљ је дискредитација Русије у очима српске јавности, мислим да нема више никаквог смисла причати о добрим намерама Александра Вучића према Русији. Он у крајњем случају о томе и не одлучује.
- Низ бенефиција које Србија има са Русијом, пре свега у економској сфери, су углавном неискоришћене; ни претходна „жута“ власт, ни тренутна „напредњачка“ нису се потрудиле да побољшају односе са Русијом, шта је по Вама узрок томе?
– Ако говоримо о побољшању економске сарадње између Србије и Русије, она би морала да се стратешки дефинише. Имамо потписан Уговор о слободној трговини са РФ, и то је документ који нуди велике могућности. Руско тржиште је огромно, и на њега могу да се пласирају разни производи. Проблем је у томе што ми немамо производе, јер је наша производња потпуно уништена. У време Југославије, Србија је извозила текстилну робу, обућу, прехрамбене производе, затим грађевинске и машинске производе, један широк спектар разних производа. Једино што ми сада извозимо су сировине и пољопривредни производи. Да бисмо искористили потенцијале сарадње са Русијом, морали бисмо пре свега да развијемо домаћу производњу, а онда да ту робу пласирамо на руско тржиште. Наша економска политика је сасвим другачија. Власт у Србији нема стратегију развоја домаће привреде, већ насупрот улаже у стране инвеститоре. Када би средства која Србија издваја из буџета била усмерена на српске привреднике уместо на стране инвеститоре, то би значајно помогло развој домаће производње. Међутим питање је због чега власт у Србији више брине за стране инвеститоре који долазе у Србију како би остварили већи профит, него што заступа интересе народа што јој је обавеза. Дакле пресудна чињеница у томе што се економска сарадња са Русијом не развија у обострану корист, је погрешна економска политика Србије. Друга чињеница је да је ЕУ тражила од Србије да не повећава извоз за Русију и не заузима простор на руском тржишту који су заузимали европски производи. Свакако, у даљем процесу европских интеграција, уколико се тај погрешни пут не заустави, Србија ће морати да се одрекне повлашћеног договора о трговини са Руском Федерацијом.
- Недавно је премијер Србије Александар Вучић изјавио да неће пристати на притиске и уцене који долазе са Запада али и од Русије. Свима је јасно за притиске са Запада, али о каквим се то ради уценама и притисцима из Русије?
– Никакви притисци и уцене не долазе од стране Русије. Јасно је да Запад не мења већ годинама политику према Србији. Када год Србија испуни захтеве који се од нас траже, ЕУ постави нове. Захтеви које пред нас поставља ЕУ супротни су државним и националним интересима Србије. Тежња ЕУ да отцепи јужну српску покрајину је најбољи пример таквог односа. С друге стране, Руска Федерација подржава територијални интегритет Србије и заступа српске интересе на међународној политичкој сцени. Многобројни су примери када је РФ заступала боље интересе Србије од српских власти, што за њу није питање односа са Србијом већ питање принципа одбране Међународног права. Дакле Србија и Русија имају заједничке интересе, док су интерси ЕУ супротстављени нашим интересима.Међутим и поред тога напредна власт, као и претходна демократска, рађе бира сарадњу која је противна нашим интересима. Изношење неистина о томе да Србија трпи притиске и са истока и са запада везано је за немогућност вођења досадашње политике коју многи аналитичари карактеришу као „седење на две столице“. Ради се о томе да ова власт нема мандат да води евроатлантску политику коју води, а с друге стране, како би компензовала незадовољство људи, она Русију користи у јефтине маркетиншке сврхе. Иако у пракси Србија не развија односе са Русијом или их развија у оној мери у којој је то запад дозвољава, због реторике коју власт намерно користи они су далеко преувеличани. Маневарски простор је сада крајње сужен, и од Србије се очекује да почне да спроводи анти-руску политику, коју СНС не сме отворено да заступа. Због тога смо имали недавну скандалозну аферу, где су српска и црногорска власт покушале да окриве Русију за дестабилизацију. Теорију о томе да Русија представља фактор дестабилизације на Балкану, одавно заступа Александар Вучића (као и Мило Ђукановић) али је пласира индиректно.
- Колики је реалан утицај Русије на Балкану и посебно у Србији?
– Утицај Русије на Балкану је минималан, и требао би да буде далеко већи. Ако узмемо у обзир да је он незадовољавајући чак и у многим бившим републикама СССР, и да је таква ситуација настала распадом СССР-а. Након тога Русија се бавила решавањем унутрашњих проблема и консолидацијом, а када је дошла у позицију да прошири свој утицај, направљени су ратови на њеним границама. Наша очекивања од Русије су често већа него што је то реално, а ово кажем као неко ко добро познаје проблеме са којима се Русија сусреће. Главна преокупација Русије сада је смањивање тензија и регулисање конфликата у њеном окружењу, пре свега у Украјини а затим и на Блиском Истоку. Ипак међународне дипломатске активности су повећане и сигурна сам да ће Русија у наредном периоду повећати своје присуство и на Балкану, иако ће запад очекивати од српске власти да такве кораке спречи.Она то наравно неће смети отворено да ради, због већинског про-руског расположења у Србији. Неопходно је да Русија појача своје медијско и економско присуство на Блакану, односно у Србији као централној земљи Балкана. У том смеру је Јединствена Русија направила договоре о сарадњи са српским странкама из региона.
- У свету је дошло до промене геополитичких прилика. Америка дефинитивно није више једина супер сила. Русија је показала да је такође битна и да се пита. На предстојећим америчким изборима постоји могућност да победи Трамп који не делује као неко ко би наставио политику Клинтонових на Балкану што Србији и Србима може пружити прилику да се изборе за своје националне интересе који су угрожени у региону. У том контексту шта предвиђате да би се могло десити у будућности Србије и региона?
– Међународну политику САД не води Обама, па тако неће бити у прилици да је води ни Клинтонова или Трамп. Иза агресивне спољне политике САД стоје интереси крупног капитала, банака и корпорација. Због тога не мислим да кључну улогу у репозиционирању САД играју избори нити да они могу да донесу пресудне промене. Клинтонова је заговорник ратова која подстиче и оправдава злочине. С друге стране непознато је какву политику би могао да води Трамп, који се до сада показао као конфузна и интригантна личност. Такође треба имати у виду да и многобројни европски лидери користе помирљиву реторку ка Русију, док не дођу на власт. У сваком случају слажем се да су се околности у свету драстично промениле и да САД нису више једина водећа светска сила. Због тога ће САД бити принуђене да коригују своје ставове, посебно о томе да су они изузетни и позвани да уреде свет по својој мери, али и да коригују спољну политику тј. прилагоде је мултиполарном свету у коме живимо. Што се тиче Балкана, злокобно звуче речи Клинтонове да Балкан још увек није решено питање, посебно због њене улоге у БиХ и на КиМ где је она породично и пословно везана за екстремистичке и терористичке структуре.Постоји опасност да би САД могле поново да дестабилизују Балкан преко албанског или вахабијског фактора и да започну конфликт дуж Зелене трансверзале. У нашем интересу је да се на све могуће начине томе одупремо, у смислу да не дозволимо да нам наметну рат. Међутим, имајућу у виду да се власт понаша крајње послушнички према страном фактору, нереално је очекивати да ће они такву своју позицију променити.
- Порука за наше читаоце
– Да бирају вести које читају, да се одупру перманентној хистерији која нам се намеће у Србији и да пре свега слушају себе и свој разум. И да поред свега буду оптимисти.
1. новембар 2016.