Пише: професор Слободан Самарџић

Ово је једина справа која може да измери величину и значај предстојеће скупштине о Косову и Метохији. Председник републике је, наиме, пре неки дан одредио (за сада) последњу стратегију своје политике у вези покрајине – правити се бласав. Сам је рекао да је пропало све зашта се залагао и да му, додајем – као одговорном државнику, преостаје само још да се прави блесав.

Овде се не ради ни о каквој резигнацији председника Србије и, према томе, афективној изјави. Овде је реч о врхунцу једне политике која је у својој државној деструктивности била веома доследна. Сада, када се после почетка 2013. године први пут сазива највиши државни форум, он не може бити ништа друго до најновији председников блеф. И расправа о најважнијем државном питању, које је годинама спречавано да уђе у Скупштину, може бити само тест за блесиметар.

Да ли се неко сећа последње скупштинске расправе о Косову и Метохији. Било је то јануара 2013, када је у виду резолуције усвојена тзв. Томина платформа. Данас је лако закључити да је то био почетак процеса у којем се највећи број српских политичара, рачунајући и највећи део опозиције, правио блесав. Тада се Скупштина огромном већином, не рачунајући само тадашњи посланички клуб Демократске странке Србије, одрекла покрајине. Била је то платформа о раскошним аутономним правима Срба на Косову, чији статус по нашем Уставу и међународним документима није ни поменут. Када је овај посао завршен, Скупштина, тј. опозиција у њој, није више добила прилику да расправља о Косову и Метохији. Онај њен већи део који је гласао за Томину платформу убрзо се уверио у лажљиви карактер владајуће политике. У тзв. Првом бриселском споразуму, потписаном априла исте године, од платформе није остао ни камен на камену. Вучић и Дачић извојевали су за Србе у покрајини само оно што је писало у тзв. Уставу Косова – заједницу српских општина. То је, а не скупштинска резолуција, била наша државна платформа за дуги низ година. Сви, осим једне парламентарне странке и неколико тада ванпарламентарних, правили су се блесави. Са њима и Уставни суд Србије, који је одбацио уредни предлог посланичке групе ДСС за испитивање уставности Бриселског споразума.

Ово опште блесављење трајало је све до лета прошле године, када је до тада лојална опозиција схватила да је Вучић изигран и да неће добити ни оно што је написано у Бриселском споразуму и пратећим документима, а зашта је дао све оно чиме је Србија и фактички и правно располагала. Овој промени тенденције у ставу опозиције према властима допринела је и чињеница да је власт у паралелном процесу завела класичну диктатуру са вођом на челу и да опозиција у белом свету нема коме да се пожали. Тек тада је дошло до бојкота институција и саме Скупштине, чиме је престало време блесављења бар у самој опозицији.

Сада убога председница Скупштине у име председника државе, што јој није у опису радног места, ваби опозицију како би учествовала у расправи о, замислите, најважнијем државном питању. У међувремену је и сам председник имао епизоду са разграничењем, која је претходила стратегији званичног блесављења. Иако помпезно најављена као идеја која је председника дуги низ година необично привлачила, остала је само епизода, дакле прекратко да би се у случају неуспеха смислило нешто друго за замајавање јавности. Вучићева велика идеја о разграничењу на западу није добро прошла. Није добро прошла ни на истоку ни у земљи, али то њему није било важно, све док га није издао запад. (Мада му, истини за вољу, запад никад ништа није ни обећао). Онда се, видно због тога изнервиран, острвио на све и прогласио еру блесављења, која ће по свој прилици трајати краће од епизоде разграничења.

Ствар је до те мере темељно смишљена, да је у општу стратегију отпора у виду блесављења сада укључена и Скупштина. То само значи да се дошло до краја увијања и довијања у мазању домаће јавности. Остали су још само политички трећепозивци из Скупштине да у целодневном вишеструком преносу, што јавног сервиса што приватних медијских кућа, мрцваре јавност ламентима над худом судбином њиховог вође и, узгред, над издајом опозиције.

Ова уврнута домаћа ситуација нема никакве везе са Косовом и Метохијом. Њему почетком јула у Паризу следи чврста линија зацртана давних дана коју званична Србија слепо прати. Право решење налази се тек с друге стране, тамо где престаје патолошко бласављење.

 

Србија и свет

 

28. Мај 2019.

 
 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. ж

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal