Преносимо са Стања Ствари

Пише: Александар Ђикић

Пре око 150 година, капетан британске краљевске војске, Чарлс Канингем Бојкот напушта војну службу, прелази у Ирску, постаје земљопоседник али и прикупља аренду од сељака за веће велепоседнике. У својој ревности је претеривао толико да је живот сељака довео до неиздржљивости. Немајући куд и не располажући никаквим средствима којима би одобровољили сер Бојкота, сељаци приступају специфичном виду борбе.

Продавнице не продају робу за потребе његовог газдинства и престају сваку комуникацију са његовим газдинством. Престају да му плаћају закупнину, коју он треба да преда знатно јачим поседницима и излажу га притиску моћнијих велепоседника. Штавише, његов ковач добија претеће писмо у коме га обавештавају да му се нешто ружно може десити уколико му макар поткује коња?! Сер Бојкотова куварица добије слично писамце након кога не сме да газди припреми јело. У цркви нико није хтео да седне близу њега…

Посрамљен, сер Чарлс Бојкот напушта Ирску, али улази у историју, или барем његово име постаје синоним за борбу малих и обесправљених, са моћним и недодирљивим.

Након тога у више наврата широм света примењиван је овај начин борбе.

Карикатура Чарлса Бојкота, аутора Лезлија Варда, на којој је приказан као ћелавац дуге седе браде и дугачког носа (Извор: Хронограф.нет)

У Алабами половином прошлог века, црнци су имали обавезу да седе у задњем делу аутобуса. За белце је место било резервисано у предњем. Уколико белац није имао места у предњем делу, црнац је био дужан да му уступи место у „црначком“ делу. Због тога је долазило и до инцидената због чега црнци потпуно престају да користе аутобусе и свуда иду пешице.

Било је случајева када су свакодневно пешачили и по 40 километара како би дошли на посао. Они веома ретки, који би користили аутобусе бивали би изоловани од заједнице, и посрамљени напуштали би Алабаму. Протест је уродио плодом, Закон о сегрегацији је укинут, а протест је изродио једног лидера, Мартина Лутера Кинга.

Код нас, на Косову и Метохији, 3. септембра 1990. албанска мањина се одлучује на сличан вид протеста. Све радње у власништву Албанаца су затворене, нико не одлази на посао, чак не излазе на улицу. Ко се тада кретао улицама Приштине осећао је нелагоду, могао је чути ону претећу тишину, када се ни завесе на прозорима не померају, а када сте свесни да вас хиљаде очију непријатељски посматра иза тих завеса. Они ретки, који су тог дана радили, бивали су касније изоловани, а јуна 1999. чак и ликвидирани.

Код свих ових протеста заједнички су: одлучност, масовност, али и санкције за непослушне (почев од изолације, па и до најдрастичнијих санкција).

Код нас се у предвечерје кампање за парламентарне (а не треба потценити ни истовремене локалне) изборе, све више подгрева идеја о бојкоту избора од стране опозиције. Бојкот је готово известан. У овом тренутку све подсећа на мото народне бајке: „Ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се!“ Дакле, кајање не гине. А како стоје ствари на политичкој шаховској табли по питању евентуалног бојкота избора?

Власти никако не одговара бојкот опозиције. Математички да, али политички никако. Западним спонзорима такође. Без обзира што је власт апсолутно кооперативна западним интересима, ипак треба добрано да се бриселске бирократе помуче да својој јавности објасне зашто толеришу једнопартијску државу на Балкану. Ипак то не би било лако, колико год садашња Европа била лицемерна.

Што се власти тиче, уложила је енормни напор да побеђује на свим могућим изборима (од савета месних заједница до председничких), користећи сва дозвољена а и многа недозвољена средства. Тако је постала апсолутни господар свега у Србији, а то осим големих привилегија, једнога дана може да донесе и одређену одговорност сразмерну тим привилегијама.

Власт је Србију довела у претполитичко стање. Стање када институције не постоје, односно постоје као инструмент притиска и само су инструмент у рукама моћника. У таквом стању „3.000 за господина“ постаје нормално понашање па чак некима и симпатично, иако дубоко нелегално. Али такво је стање.

У ауторитарном понашању власти опозиција види разлог за бојкот. Са друге стране, власт све теже може да маскира лоше стање у друштву. Без обзира што се причама о расту „џидипија“, инвестицијама, суфицитима свих боја и сл. покушава маскирати очајно стање, ипак, „заљубљеност, кијавица и сиромаштво се не могу сакрити“. Не могу се причама о благостању сакрити: рад у пеленама, „ћелаве гуме“ на градским аутобусима или препуни авиони младих са картама у једном правцу. Са тог становишта, промене су вероватно неопходне и бојкот јесте средство да се дође до промена, али не може бити циљ.

И ту долазимо до анализе опозиције, која нимало није лака ни једноставна. Шта је у ствари опозиција у Србији данас? То је једна емулзија која је стабилна све док у себи садржи емулгатор, као и свака емулзија. Емулгатор у овом случају је хиперауторитарна власт Александра Вучића. Она опозицији не да да дише али је уједињује, и са те стране је разумљиво што је опозиција у овом тренутку делује мање или више јединствено. Али шта опозицију уједињује осим отпора таквој власти? Има ли ту какве идеологије? Шта се може очекивати након одвајања уља од воде? Знамо шта нећемо, али знамо ли шта хоћемо? Е то је већ много сложеније.

Опозицију данас у Србији чини скуп непомирљивих идеологија: суверенистичких и глобалистичких илити евроентузијастичких. То је емулзија воде и уља, то су букагије око ногу, то је камен о врату, и то је простор у коме ова власт може да опстаје веома дуго.

Фото: Getty images

Национални блок опозиције је малобројнији од евроунијатског, али има далеко више присталица, што је за здравље нације добро (дакле, још нас није напустио косовски дух), али за опозициону борбу не ваља. Доказ томе је и што се протест „1 од 5 милиона“ осуо након само једне тепсије бурека из Борче којом је анационално крило опозиције хтело да покаже – шта? Ни њима није јасно. Углавном показало се да је већина учесника протеста национално свесна и жели промене за добробит нације а не Брисела.

Са друге стране како национална опозиција својим бирачима може да објасни да се уједињује са странкама за које (још увек) „Европа нема алтернативу“? Нису ли оне „тројански коњ“? Па оне су идеолошки ближе власти него националној опозицији. А два и два је лако сабрати; ако Брисел захтева одрицање од националног суверенитета, а национална опозиција и 75% грађана ставља Косово испред ЕУ, како је онда могуће помирити те две опозиције? Или да упростимо, ако је мени близак Бошко Обрадовић истовремено ми морају бити блиски и Зоран Живковић, Балша Божовић или Мариника Тепић, а то се тешко подноси.

И коначно, шта ћемо са опозицијом коју ће власт произвести зарад маскирања демократије? Она махом код бирача слови као национална. Може ли режим њу искористити као смоквин лист за даље анационалне и антинационалне потезе? Може и хоће.

Како ће се опозиција према томе понети? Како ће санкционисати „непослушне“? Идеја бојкота је и да он буде одређена диференцијација на „нас“ и „њих“, дакле на „праву“ и „лажну“ опозицију. Али и овде се као препрека поставља идеологија. Ако у тој „лажној“ имате странке које су национално профилисане, а у „правој“ оне које багателишу државни суверенитет, шта је ту право а шта лажно? Шта добро а шта лоше? Све у свему дилема је довољно да глава заболи.

Опозиција се у Србији највероватније одлучила за бојкот избора. И то јесте легитимни начин борбе. Да ли ће моћи то да изведе и како, то остаје да се види, и ту лежи велика одговорност опозиције. Ако успе да сведе број изашлих бирача на испод 1/3 бирачког тела, може то сматрати успехом. Све преко тога ће бити мало. А ако се сетимо сцена са прошлонедељних избора у Медвеђи где неке особе трпају листиће у кутије, то ће бити озбиљни изазов.

Оно што је сигурно, тренутни положај опозиције јој не дозвољава да буде тек неми посматрач. То може да се види погледом на насловну страну било ког листа у Србији, или било којег електронског медија, где се шири сирова мржња према опозицији. Појам „опозиција“ се аутоматски повезује са нечим крајње негативним, а не као што би био ред да се тај појам сматра елементом легитимне политичке борбе, као и свуда у свету. Она то више не може да трпи. Да ли је спремна за бојкот, видећемо. Сама одлука није довољна.

Што се тиче власти, она је својом вишегодишњом бесомучном и непрестаном кампањом, приватизовањем свих информативних, финансијских и других ресурса дошла у апсурдну ситуацију. Смеши јој се победа од 100%, али шта с њом?

(опрема текста-Стање Ствари)

15. Септембар 2019.

 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. ж

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal