Пише: Драгана Трифковић
Онај који себе данас незванично и неоправдано назива господаром света морао би да зна да нити је заиста најјачи, нити да му тренутна позиција даје за право да угњетава друге народе, државе и вере. Сведоци смо да је једном народу са Балкана територија распарчана од стране тих великих сила, а да се тај народ и даље сматра џелатом а не жртвом, кривцем а не оштећеним.
Владимир Владимирович Путин
На позив председника РФ Владимира Путина, председник Србије Томислав Николић одлази у посету Москви 21. маја, а како је саопштено из Председништва са њим ће путовати и први потпредседник Владе Александар Вучић. Очекује се да ће тада бити потписан споразум о стратешком партнерству Србије и РФ (1).
Иако су доласком Владимира Путина на власт створени услови за добру сарадњу две државе, она није ни близу остварила своје могућности. Разлоге треба тражити у смеру српске политике након 5. октобра 2000. године, као и посвећености Русије решавању унутрашњих проблема у првим годинама Путинове владавине. Време које је Русија искористила да се врати на место велике силе, Србија је прокоцкала на сопствене поразе. У периоду када се појавила потреба за бољом међусобном сарадњом на обострани интерес, Србија је већ имала инсталирану проевропску већину.
Противтежа безалтернативном путу у ЕУ могла је да се створи сарадњом са земљама у успону (БРИКС), посебно Русијом као најближим савезником. Такво опредељење би Србији обезбедило јаку политичку подршку у очувању територијалне целовитости (посебно се односи на Космет) и решавању других међународних проблема (Хашки трибунал), као и економску стабилност кроз инвестиције и извоз на руско тржиште на основу Споразума о слободној трговини са РФ.
Упоредо са развојем земаља БРИКС-а, урушава се економска, политичка и војна снага Запада. Уместо да се Србија преусмери на сарадњу са земљама у успону, она се ограничава на Запад и њихове савезнике (Турска, Азербејџан, Саудијска Арабија итд.)
Од 2008. године и уклањања последње препреке (ДСС) потпуној контроли Србије од стране Запада, српско-руски односи су стављени у други план. С обзиром да је ДС водила анти-руску политику, доласком СНС очекивала се промена правца спољне политике. Томислав Николић је победио у другом кругу председничких избора захваљујући обећањима да ће водити другачију политику од свог претходника. Суштински предизборна обећања су се сводила на две кључне ствари: престанак послушничког односа према Западу и очување интегритета Србије (промена косовске политике).
Време које је Русија искористила да се врати на место велике силе, Србија је прокоцкала на сопствене поразе. У периоду када се појавила потреба за бољом међусобном сарадњом на обострани интерес, Србија је већ имала инсталирану проевропску већину.
Противтежа безалтернативном путу у ЕУ могла је да се створи сарадњом са земљама у успону (БРИКС), посебно Русијом као најближим савезником. Такво опредељење би Србији обезбедило јаку политичку подршку у очувању територијалне целовитости (посебно се односи на Космет) и решавању других међународних проблема (Хашки трибунал), као и економску стабилност кроз инвестиције и извоз на руско тржиште на основу Споразума о слободној трговини са РФ.
Русија је показала да жели бољу сарадњу са Србијом, док је у неким случајевима заступала српске интересе више него што је то чинила власт из Београда (критиковање Хашког трибунала уз захтев за окончањем рада, замерке Западу због односа према Србији, инсистирање на Резолуцији 1244 итд.)(2).
Након промене власти изневерена су очекивања и обећања. Николић и Вучић су наставили политику претходне власти са ослонцем на САД и ЕУ, насупрот интересима Србије. Политика “И Косово и ЕУ”, коју већ годинама промовишу претенденти на власт, никада није била реална. Она је смишљена због чињенице да велика већина Срба није за европске интеграције ако оне подразумевају одрицање од територије (а подразумевају). Потписивањем споразума са сепаратистима, власт се одрекла Косова предајући део своје територије и народ нарко-терористичким структурама самопроглашене “државе” у замену за могућност да добије датум о почетку преговора за приступ ЕУ. Велико је питање колико ће ЕУ још опстати у садашњем облику и да ли ће постојати у будућности. Све је израженија сумња у институције и бирократију ЕУ како политичких елита, тако и грађана земаља чланица.
Улазак Србије у Унију је нереалан, али чак и ако занемаримо ту чињеницу Србија би у том случају погоршала своју позицију и осиромашила још више (као Бугарска, Румунија, Грчка). Приметно је да се предизборна парола “И Косово и ЕУ”, након предаје КиМ, више не понавља.
Уместо Косова које је до сада власти служило у патриотско-маркетиншке сврхе, на ред је дошла Русија, па би следећи изборни мамац могао да гласи “И Русија и ЕУ”
Што се тиче маркетиншког односа према Русији, српска власт је пораз Србије кроз призму руске подршке осликала на следећи начин: велики наслов у новинама “Русија подржава Србију”, на слици руски председник и српски премијер (потписник споразума са Хашимом Тачијем). Из тога би могло да се закључи како Русија подржава Србију у издаји националних и државних интереса, а сасвим је супротно од тога.
Иако су званичници Србије и Русије имали доста сусрета током претходних годину дана, они су резултирали неиспуњеним обећањима и празним речима српске власти (изјавама љубави и сл) (3). Русија је најснажније подржавала борбу за очување КиМ у саставу Србије и јасно скренула пажњу на то да се не помиње укључивање Русије у преговоре Београда и Приштине (4). Александар Вучић је, уместо Русији, упутио јавне позиве главним инвеститорима косовске “независности” – Великој Британији и Немачкој (5), док је САД замолио да остану на КиМ јер представљају фактор безбедности и стабилности (6). Они заиста и представљају “стабилност” за Албанце, јер без њиховог присуства вештачка држава на простору Србије не би постојала. Србија није била заинтересована да се преговори о КиМ врате на претходни статус без посредништва Кетрин Ештон, јер то (по речима Ивице Дачића) не би било коректно према ЕУ (7). Интереси ЕУ судећи по томе су за српску власт изнад свих интереса Србије.
Не треба заборавити јасну поруку и понуду коју је прошле године изнео Дмитриј Рогозин, током посете Београду, речима да Русија жели да Србија поврати снагу и суверенитет и да има могућности да инвестира у њу (8). Српски званичници инвеститоре траже у земљама које су у економској кризи и које позајмљују новац од Русије, истовремено опструишући договоре са руском страном. “Јужни ток” је стратешки пројекат који за Србију има велику важност, пре свега економску, енергетску и безбедносну. Овакав пројектом под условима којима је договорен (Русија финансира изградњу Јужног тока у Србији, док ће Србија вратити уложено од прихода) морао би да има приоритет у сваком погледу. Иако је требало да радови на изградњи Јужног тока почну прошле године, они су одложени због административно-техничких проблема, и не зна се када ће почети (9). У међувремену је усвојен Закон о Јужном току, али ни он не представља гарант. С обзиром да српска власт не поштује Устав сопствене земље и блокира рад Уставног суда, закон је тек слово на папиру које може да се тумачи по сопственој потреби. Недавно је први човек Гаспрома Алексеј Милер скренуо пажњу на то да појединци намерно коче пројекат (10). Суштина је у томе да они који представљају Србију заступају интересе Запада (САД и ЕУ), па се у складу са тим залажу да онемогуће промене које би довеле до слабљења њиховог утицаја.
Јасно је на крају да ЕУ неће дозволити Србији билатералне договоре са Русијом, па ће у даљем току европских интеграција Србије захтевати поништавање свих договора између Србије и Русије у којима они немају интерес. У том смислу је опструкција Јужног тока повезана са идејом да се Европска банка за обнову и развој укључи у пројекат, кроз реконструкцију Србијагаса за коју се већ дуже време залаже Зорана Михајловић министар енергетике (и гувернер Европске банке за обнову и развој у Србији)
Јасно је на крају да ЕУ неће дозволити Србији билатералне договоре са Русијом, па ће у даљем току европских интеграција од Србије захтевати поништавање свих договора између Србије и Русије у којима они немају интерес. У том смислу је опструкција Јужног тока повезана са идејом да се Европска банка за обнову и развој укључи у пројекат, кроз реконструкцију Србијагаса за коју се већ дуже време залаже Зорана Михајловић министар енергетике (и гувернер Европске банке за обнову и развој у Србији) (11).
Велики проценат грађана Србије је за стратешку сарадњу са РФ, и једину наду за бољитак виде у тој могућности. После дугогодишњег угњетавања од стране Запада чак и убеђени европејци су схватили да је оно што се некада називало Западним вредностима, прерасло у дивљачку диктатуру. У Србији су остале проевропски оријентисане само организације и појединци који остварују финансијску добит кроз сарадњу са NED, IRI, USAID, GIZ, GMF, ISAC итд. Поставља се питање на који начин Србија може да се повеже са Русијом, ако узмемо у обзир чињеницу да је политичка сцена Србије пројектована тако да Запад у свакој варијанти има контролу над већином и да држи све полуге власти. Руским званичницима је јасно да Николић, Вучић и Дачић не представљају српски народ, у том смислу потписивање споразума о стратешком партнерсту не значи ништа уколико је он чиста формалност (12). Пошто власт у Србији силом жели да спроведе противуставне споразуме, може се очекивати да се у истом маниру не обавеже на споразум о стратешком партнерству са Русијом, већ да га користи у пропагандне сврхе (13).
Нажалост “стратегија” и политика српске власти су у директној вези са притисцима и уценама које стижу са Запада. То је образац који мора да се промени, како би Србија могла да остварује своје интересе и води самосталну политику.
Србија и Русија треба да пронађу пут за сарадњу и у том погледу ће бити пресудна улога Русије. У ситуацији када се унутрашња контрола државе врши споља, Србији је онемогућено проналажење другог пута и из тог разлога ЕУ нема алтернативу. Исцрпљене су све снаге које се противе концепту Запада, а народ је анестезиран деценијским разорним утицајем Западне “демократије”. Иако ће позиције Запада наставити да се умањују услед општег тренда, потребан је додатни подстицај за унутрашњу консолидацију и преоријентацију Србије. До тада, обећања и формалности могу да послуже као даље одржавање наметнуте српске “реалности”.
21. мај 2013.
Упутнице:
__________
(1) http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Novi-ugovor-o-strateskoj-saradnji-Rusije-i-Srbije.sr.html
(5) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=03&dd=28&nav_category=640&nav_id=699649
(6) http://www.alo.rs/vesti/politika/vucic-trazio-da-kfor-ostane-na-kosovu/6168
(7) http://www.blic.rs/Vesti/Politika/376775/Dacic-S-Putinom-sam-sagledao-realno-situaciju-u-vezi-Kosova
(9) http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/364145/Ponovo-odlozen-pocetak-gradnje-Juznog-toka
(10) http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2013&mm=03&dd=31&nav_id=700392
(11) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/313367/Rusi-ne-veruju-ministarki-Mihajlovic
(12) http://www.standard.rs/anja-filimonova-srpska-vlast-je-podlo-obmanula-rusiju-i-svoj-narod.html
(13) http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/vlada-srbije-za-stratesko-partnerstvo-sa-rusijom_392343.html