Пише: Давор Лукач

БИА, ВБА и ВОА свакако сарађују по питању размене информација о потенцијалним изворима опасности од терористичких аката на простору Србије, али је та сарадња у домену формалне размене информација, али не и заједничког усмереног и координисаног ангажовања", каже за "Време" пензионисани официр који инсистира на анонимности. Један од кључних разлога је и поремећен систем вредновања резултата рада сваког појединца, па и служби у целини, који се заснива на статистичким параметрима, иако сами садржаји информација често не морају да имају икакве везе са догађајима који следе након тога, па чак ни са тачношћу. Што би се рекло, број је број".

У општој естрадизацији свега у Србији, подлегле су у великој мери и службе безбедности. Наравно, преко политичара и својих шефова. Све је почело када је 2007. године формиран Савет за националну безбедност на чијем челу се нашао тадашњи председник државе Борис Тадић, а седнице су громогласно најављиване у медијима, који су преносили и одлуке тог тела. С променом власти, овај тренд је настављен са још више помпе. Најављиване су седнице, па су новинарске екипе и камере јуриле тражећи где ће се оне одржавати, то је затим саопштавано, па су онда снимани учесници како долазе.

 

Док је трајала потрага за хашким оптуженицима Радованом Караџићем и Ратком Младићем, формиран је и Биро за координацију служби безбедности. Први човек на челу овог тела био је Миодраг Ракић, генерални секретар кабинета Бориса Тадића. По смени власти, шеф Бироа постао је Александар Вучић лично, а од пре неколико година на том месту је тадашњи министар унутрашњих послова и данашњи одбране Небојша Стефановић.

Формирање Бироа потврдило је ранија сазнања да односи између војне и цивилне службе безбедности (ВБА и БИА) нису најбољи, а слична је ситуација и са Војнообавештајном агенцијом (ВОА). Према тврдњама безбедњака, та сарадња последњих година је побољшана, размењују се информације, поготово у области борбе против тероризма. Ипак, кажу и да службе понешто помно чувају за себе како би, када дође време, могле "побрати ловорике" код председника Србије.

Иначе, рад Бироа за координацију служби безбедности ни најмање није транспарентан. Са седнице Бироа одржане 8. децембра издато је тако немушто саопштење да је "разматрана и актуелна безбедносна ситуација у погледу потенцијалних терористичких претњи", те да је "закључено да су службе у претходном периоду учиниле из својих надлежности много у правцу њиховог отклањања, али да ће се и убудуће интензивно радити на сагледавању и праћењу ситуације у вези са повратком бораца са страних ратишта и могуће екстремне радикализације".

Како је Стефановић нагласио, "све службе безбедности и у овом тренутку активно раде како би потенцијалне претње биле минималне и како би отклониле било какав безбедносни ризик по грађане Србије". Па службама је то ваљда посао, зато и постоје и за то њихови запослени примају плату, али је политичка потреба да се по сваку цену буде присутан у медијима учинила своје.

Теорија и пракса

Шта данас раде службе безбедности у превенцији тероризма? О томе се, наравно, од активних припадника не може чути ни реч. Није ни чудо јер им је посао тајан, а изношење детаља у јавности обесмислило би њихове акције и активности. Зато припаднике служби увесељава кад по разним телевизијама у јутарњим програмима чују разне "аналитичаре" и "синтетичаре опште праксе", а посебно бивше колеге како распредају теорије – то им дође као ментално разгибавање уз јутарњу кафу у канцеларији.

"Је л’ мислиш да они стварно нешто знају из оперативних активности које се спроводе и да то причају на телевизији?", каже један од релативно скоро пензионисаних припадника БИА, од кога се, наравно, ни реч не може извући о ономе што је радио. Он тврди и да службе раде свој посао, а кад су у питању мигранти са Блиског истока, раде га врло ревносно и обављају детаљне провере свих, "само што се то не види, нити треба да се види".

Као илустрацију наводи то да се последњи терористички акт у Београду десио 2009. године, када је група Анархо­синдикалистичка иницијатива предвођена Ратибором Тривунцем бацила Молотовљев коктел на амбасаду Грчке.

"За упад у америчку амбасаду, која је већ била испражњена и није била брањена, суди се шефовима полиције, а Тривунац и остали су ослобођени, иако се, по свим међународним класификацијама, ради о терористичком акту. Ослобођени због притиска јавности, јер се, забога, ради о ‘деци’. Какво је то дете од 27 година, био је свестан својих поступака. И то још Молотовљев коктел на амбасаду пријатељске Грчке, која није признала Косово", објашњава он и пита шта би се десило да је неки хрватски "анархосиндикалац" то исто урадио са амбасадом Србије у Загребу, како би онда наша јавност реаговала и на шта би личиле насловне стране таблоида.

Србија је у борби против тероризма послала своје официре за везу у амбасаде у појединим "ризичним" земљама, а неки представници БИА или ВОА су тамо "легендирани" под другим функцијама, што је пракса у читавом свету.

Кад је у јавност процурио снимак српског дипломате у Скопљу који је ушао у Скупштину Македоније заједно са демонстрантима, испоставило се да је то био званични представник БИА при амбасади у Скопљу Горан Живаљевић, бивши заменик директора. Није случајно послан у Скопље, Македонија је земља у којој, као и на Косову, има радикалних албанских елемената. Или, полицијски официр за везу у Сарајеву је Горан Драговић, некадашњи командант сад већ расформиране Противтерористичке јединице (утопљена је у САЈ), који добро познаје проблематику из те области, а у БиХ још постоји вехабијски покрет.

Тероризам је једна од пошасти савременог доба против које се тешко борити јер се никада не зна ко, где, када, на који начин и са којим мотивима планира да изврши неки терористички акт. Међутим, уместо да представља довољан разлог за озбиљан и свеобухватан, темељан, систематизован и плански усмерен рад свих чинилаца система безбедности једне државе, па и шире, он се данас најчешће користи за формализовање једног проблема, усклађивање са општеприхваћеним светским стандардима, искључујући специфичности и посебне друштвене, политичке, етничке и безбедносне прилике у самој држави.

Да је заиста тако, довољно говори чињеница да не постоји једна општеприхваћена и усвојена дефиниција тероризма, него се кроз научни приступ наводе дефиниције више аутора, са тежиштем на ону која се сматра пожељном и актуелном. Други доказ паушалног и површног приступа овом проблему представља то што се наука углавном бави последицама и њиховом анализом, док се упорно избегава клица проблема.

Према тврдњама пензионисаног официра ВОА, у таквим околностима приступ наших служби, као носиоца борбе против тероризма, у оперативно-информативном смислу не одступа у позитивном смеру, него се најчешће и њихово деловање заснива на микроактивностима са макрополитичком пропагандом.

"Шта то конкретно у пракси значи? Службе безбедности у Србији, БИА, ВБА и ВОА, својим годишњим задацима, који се дефинишу на основу процене безбедносних изазова, ризика и претњи, добијају оквирно смернице у ком правцу треба да се планира, организује, усмерава и делује. Деловање сваке службе се дефинише законима и подзаконским актима, упутствима и правилницима, који су најчешће и ограничавајући фактор у оперативној ефикасности. Свакако, најтеже је добити иницијалну, изворну, тачну и поуздану информацију о било чему што угрожава безбедност Србије, па самим тим и о планирању терористичког напада који сам по себи тежи да изазове ефекат изненађења и велике медијске и светске пажње, са свим другим манифестацијама које овакав акт носи", указао је бивши припадник ВОА.

Он истиче и да би се до тога дошло, није важна само размена информација са страним обавештајним службама – да су оне ефикасне и да могу да се боре безусловно и ефикасно против тероризма, не би се дешавали терористички напади у много развијенијим државама, са јачим, организованијим и моћнијим обавештајно-безбедносним сектором него што је то наш.

"А шта наше службе раде? Као прво, људски и материјални ресурси су веома ограничени, тако да се сваки озбиљнији приступ оперативном раду и прикупљању обавештајних података додатно усложњава. Са ограниченим људским ресурсима, припадници безбедносних служби немају времена за усмереност на циљ, континуираност, доследност и свеобухватност у раду, него се најчешће информације из области тероризма прикупљају по принципу ‘случајног узорка’, а и када се нешто од тога сазна, врло је упитна могућност да информација буде потпуна и тачна, као и да постоје услови за континуираним праћењем потенцијалног ризика од терористичке претње", рекао је он.

Овај обавештајац је упозорио да, када оперативни део нема већих могућности, онда аналитика службе покушава да из других извора прикупи додатна сазнања, да направи озбиљну анализу која укључује узрочно-последичне везе, повезаност лица и организација, финансијере, логистички ослонац како у земљи тако и у иностранству, догађаје, те да се направи један озбиљнији подухват и припреми информација која може бити спремна за извештавање највишег државног руководства и полазна основа за активирање на терену противтерористичких јединица.

"Нажалост, овде се долази до једне свеприсутне аномалије у свим службама, а која је опет последица формализације у послу, недостатка људског, материјалног, а рекао бих и стручног кадра. Вредновање рада сваког појединца, па и служби између себе, своди се на пуке статистичке податке, а недостатак континуитета и могућности провере информације из више извора често доводи до тога да се и оно мало података којима се располаже ставља у сферу праћења и задржавања унутар организације. Законска мањкавост свакако јесте и у томе што нигде није дефинисана сарадња у смислу заједничког деловања на терену. БИА, ВБА и ВОА свакако сарађују по питању размене информација о потенцијалним изворима опасности од терористичких аката на простору Србије, али је та сарадња у домену формалне размене информација, али не и заједнички усмереног и координисаног ангажовања. Понављам, један од кључних разлога је и поремећен систем вредновања резултата рада сваког појединца, па и служби у целини, који се заснива на статистичким параметрима, иако сами садржаји информација често не морају да имају икакве везе са догађајима који следе након тога, па чак ни са тачношћу. Што би се рекло, број је број", каже овај извор, који, као и већина осталих, не жели да му се помиње име.

Рогови у врећи

Други извор констатује и да се на највишем нивоу, међу директорима служби, прича да је данас све мање-више познато, да имамо пријатеље на свим нивоима и у свим државама, да не знају шта је то што би се оперативним радом могло додатно прикупити. Фокус се поклања информацијама које се добијају разменом са страним државама, тако се онда с разлогом поставља питање шта да раде људи по дубини организације осим да се "играју" статистике.

"Најважније је ко ће први да извести државно руководство о постојању неког проблема, не и како да се евентуални проблем спречи", наставља он. "Као пример навешћу дешавања од пре десетак година када је највише државно руководство требало да буде информисано о томе шта се припрема на административним прелазима Брњак и Јариње, па уместо да се нешто учини да се то спречи, став руководства службе је био: ‘Да, све то знамо, али нас само интересује када ће се то десити.’ Зашто је то било тако? Па зато да први изађу пред државно руководство и кажу: дана тог и тог десиће се то и то. После им више и не одговара да се догађај спречи, јер већи значај се добија ако се сценарио погоди. Таквим приступом, логично је на ком се нивоу налази сарадња између служби и који мотиви постоје код свих, без изузетака. Сујета и краткотрајна егоистична потреба да се представиш као неко ко је први нешто сазнао, додатно онеспособљава ефикасност у раду.

Додао је и да су састанци које организује политичко тело које координише радом и усмерава активности, најчешће условљени политичким амбицијама, а међу припадницима служби се називају "састанцима без циља":

"Све ово не значи да и то мало кадра што се бави питањима из домена борбе против тероризма није стручно, способно и мотивисано за бављење овим опасним занимањем, напротив. Међутим, поставља се питање одговорности политичког врха и његовог разумевања озбиљности овог проблема. Други круг одговорности свакако пада на највише органе БИА, ВБА и ВОА. Људи од струке, или би барем требало то да буду, одавно немају свој интегритет и ауторитет, него је основни критеријум њиховог одабира био послушност. Тако да се сва суштинска одговорност опет сваљује на онај по функцији најнижи део, најтежи по активности и најризичнији по сваког појединца – на оперативце свих служби", закључује други извор.

Он указује да су се све те слабости најбоље показале током сукоба на Косову 1998. године, када су тадашња Управа безбедности ВЈ и Ресор државне безбедности МУП у почетку били као "рогови у врећи". То потврђује и бивши високи функционер МУП-а, који је годинама боравио на Косову и тврди да су информације добијене од војне безбедности биле неупотребљиве и односиле су се на прошлост, а не на будућност.

"Они нам дају информацију да је ноћас прошла колона са толико коња натоварених оружјем и да је отишла у то и то село, уместо да нам јаве кад тај транспорт креће из Албаније, којим путем и где им је одредиште, па да им поставимо заседу. Овако, то је некорисна информација у оперативном смислу. Ако није благовремена, чак и кад је тачна, бескорисна је. На Косову смо имали колико хоћеш информација, али су све оне биле извештајног карактера", илуструје стање он, упоређујући то са неком раскрсницом на којој се сваки дан дешавају удеси – није решење поставити сваки дан саобраћајца да регулише, него треба видети узрок незгода, па или поставити семафор или, ако постоји, изменити његов начин рада.

Истиче и да би се донела правилна одлука мора се знати узрок проблема, а не последица, а на Косову су последице биле безбедносне природе, а узроци политичке и геополитичке.

"Ни са 100.000 специјалаца Србија не би могла да реши проблем. То је била ствар политике и дипломатије. Службе безбедности су у функцији и политике, и дипломатије, и безбедности. Њихове информације су неопходне за доношење правих одлука, и политичких и безбедносних", каже он. А коментаришући рад Бироа за координацију служби безбедности, наводи да се чак и да је формиран онако како би требало, поставља питање да ли су тамо способни људи, какав имају капацитет, знање и искуство да предвиде будућност и припреме се за њу.

"Ако се то тело поново буде бавило оним што се десило, а не оним што ће се десити, имаћемо исту ствар као раније. Тај Биро мора да буде снабдевен благовременим, тачним и релевантним информацијама. Ако није све то троје, онда нема ништа од те информације", упозорава овај саговорник.

Говорећи о догађањима на Косову деведесетих, извор "Времена" оцењује да је Слободан Милошевић имао проблем што су они који му доносе информације правили селекцију, сакривали су неповољне, а презентовали само повољне.

"Власт којој се то дешава осуђена је на пропаст. Без безбедносних служби нема корисних информација, без њих нема добре процене, а кад нема ње, одлука не може да буде добра. Делује се реактивно, кад се деси напад", истиче, подсећајући и да су у доба сукоба на Косову службе безбедности, а посебно Јавна безбедност, биле криминализоване и контаминиране криминалним елементима. Овај пензионер сматра да се данас службе безбедности користе за саморекламирање, маркетиншке и медијске потребе.

Војска и полиција на Косову

Некадашњи начелник Војне безбедности Приштинског корпуса, а потом и директор ВБА пензионисани генерал Момир Стојановић, с друге стране, сматра да су, када је у питању Косово, МУП и РДБ "све накарадно радили", и то они кадрови које је Милошевић почео да "доводи са стране" након побуне рудара у Старом Тргу.

"Они су, уместо да понуде решења, рекетирали Албанце и богатили се, бавили се шверцом цигарета и кафе", указао је он.

Стојановић тврди да је, док је био у Приштинском корпусу, као начелник службе имао обавезу да сваке вечери шифрованим телеграмима извештава државни врх о стању на Косову, у Албанији, на граници и о стању у војсци, и то је лично радио, са проценама и анализама, а све то постоји у архивама.

"Имао сам добре оперативце, знали су албански, неке сам повлачио из унутрашњости. Тако да нас као војну службу ништа није изненадило. Све смо предлагали, али државни врх није хтео да прихвати, иако су имали све извештаје и процене. У јуну 1998. ОВК је пресекла комуникације. Ми реферишемо Милошевићу, упознајемо га са стањем и кажемо да полиција не може да уништи њихове штабове. Тад је постојала и сујета између Војске и МУП-а јер је Слоба унапредио полицијске, а не војне генерале. Он је поверовао МУП-у, а време нам је тад већ било истекло. Акције које је МУП изводио на уништењу штабова ОВК пропадале су, чешљали су терен по пет пута, а терористи им се извуку. Војска је тражила увођење ванредног стања, али Милошевић то није прихватио", рекао је Стојановић.

Као пример он наводи да је 1998. реферисао да је ОВК почела да јача и да има упоришта и на подручју Подујева, али да су из РДБ-а константно лагали Милошевића. "Онда долази Павковић да ме смирује, да тражи да признам да лажем. Милошевић је, после неких извештаја, ипак схватио да не лажем, и унапређен сам у чин пуковника. Државна безбедност га је лагала, за разлику од војне, за шта постоје докази."

Према мишљењу Стојановића, направљене су две стратешке грешке: прва је што се државни врх ослонио на необучене јединице полиције доведене са стране и необучене за противтерористичку борбу, док је војска чекала "у запећку", а друга је прихватање мисије ОЕБС-а која је обилазила све касарне и установе, активирала ГПС системе и тако прецизно одредила мете будућег бомбардовања.

Он је, да би показао колико је војна безбедност била информисана, навео и пример из 1994. године, када су се у селу Лауша појавили први терористи, на сахрани учитељу Хаљиту Гецају, и тада су његови оперативци запленили књиге на албанском, у три тома, у којима је до детаља испланирана стратегија герилског рата на Косову.

"Све време, од Качаничке скупштине 1992. и проглашења илегалне владе Косова у егзилу, ми их пратимо. Све смо знали и ништа нас није изненадило, али државни врх нас није слушао."

Говорећи о садашњем стању, Стојановић је нагласио да је проблем што је у Србији "расцепканост" у сектору безбедности, па зато он мора да се стави "под једну капу. А Биро за координацију мора да буде та ‘капа над свим капама’, не неке разне службе разних министарстава. Да имамо јединствену обавештајну службу, овако војска и БИА имају своје две службе, па МУП, онда Служба за спречавање прања новца... Од тога треба направити јединствену службу", тврди Стојановић, додајући да не постоји ни јединствена база података о терористима, него МУП има своју, БИА своју, војска је нема, а технички не постоји ни противтерористички оперативни центар.

"Немамо ни закон да сви који купују припејд картице на киосцима морају да дају своје податке. Како да се уђе у траг неком ко, не дај боже, направи неки терористички акт? Имамо стране провајдере мобилне телефоније, а како да се они натерају да примењују мере којима се задире у приватност грађана, тајно снимање и праћење кретања по базним станицама? Њих не занима безбедност Србије. А шта ако држава прода Телеком, тек онда нећемо бити у стању да примењујемо мере које службе у свету примењују", упозорава Стојановић.

На челу посебних јединица полиције (ПЈП) на Косову био је Горан Радосављевић, који је тамо стекао надимак Гури. Он, с друге стране, тврди да је Милошевић безгранично веровао војсци и волео је да чује само лепе вести.

"Војска је слала информације да је све под контролом. Полицијски извештаји су били сасвим другачији. Анимозитет између војске и полиције је увек постојао, али то је тако свуда у свету, одувек. Кад је у Приштини формирана здружена команда, онда смо почели боље да сарађујемо, али и тад смо добијали податке на кашичицу. Информације нас из МУП-а, РДБ-а и Војске се нису увек поклапале. Ми на средњем и нижем нивоу командовања смо имали добру сарадњу, али на вишем је било чарки", каже Радосављевић.

Он је навео да су из РДБ-а добијали правовремене информације, јер су тада били "у једној кући", то јест у МУП-у, и да је захваљујући томе, на пример, успешно изведена акција ПЈП у селу Рогово, а верификатори ОЕБС-а су констатовали да није било прекомерне употребе силе, нити страдалих цивила.

Радосављевић је оценио да је најважније да онај коме службе безбедности доставе неку информацију буде "разуман на неки начин", да не буде као Милошевић, да воли да чује само лепе вести.

"Ево примера Адема Јашарија у Доњем Преказу. Милошевићу кажу да тамо има пет-шест терориста. А мени рекли да спремим велики број људи, па су све јединице ПЈП-а отишле. Питао сам зашто, ако је њих тамо тако мало. Кад смо стигли, видело се зашто. Зато је најважније у сарадњи дати праве информације, а не да једна служба каже да има терориста, а друга да нема. И ту много зависи од људи на челним функцијама служби. Јер то су две структуре које хоће себе да истакну у први план", казао је Радосављевић.

Он додаје да "проблем настаје од врха", а да је на средњем и нижем нивоу командовања између војске и МУП-а сарадња била одлична. Сјајна сарадња је, како наглашава, била и током побуне на југу Србије, а и он и његове колеге из војске су већ са средњег нивоа командовања прешли на виши, и опет су исти људи дошли на то трусно подручје.

"Акција заузимања села Ораовица је сјајан пример те сарадње. Заједно смо утврдили где су терористи, а потом се војска није могла пуно мешати, јер им је то забрањивао Кумановски споразум, нису смели улазити у Копнену зону безбедности", закључује Радосављевић.

Један од људи на средњим и нижим нивоима командовања био је и пензионисани пуковник Горан Петковић, од 1988. до 1992. године командир чете Војне полиције у Косовској Митровици. Он је за "Време" указао на значај личних познанстава припадника војске и МУП-а:

"У мојој 38. класи Војне академије КоВ, као и у претходним и наредним, били су и припадници унутрашњих послова упућени на школовање од стране, конкретно, републичких СУП-ова Хрватске, Словеније и Црне Горе и ПСУП-а Војводине. Заједничко школовање је, посредно, допринело и личном приступу питањима сарадње."

У то време, прецизира он, на Косову је био Здружени одред милиције (ЗОМ) Савезног СУП-а, у чији су састав улазили батаљони свих шест републичких секретаријата унутрашњих послова и ПСУП-а Војводине, а у Митровици је био размештен 3. батаљон ЗОМ из састава ПСУП-а Војводине, чији припадници су се смењивали сваких 45 дана.

"Са њима сам имао најближу сарадњу, професионалну и људску, а она се, пре свега, огледала у обостраној размени информација са територије", каже Петковић. "Такође, ангажовали смо се, командири водова и ја лично, у обуци припадника ЗОМ: употреба хемијских средстава за привремено онеспособљавање, обука у руковању и гађању ручном бомбом, ручним бацачем, бестрзајним топом, као и у тактичким поступцима групе и јединице у случају рушилачких демонстрација, а обучавали смо их и у коришћењу борбеног оклопног возила, јер су они имали, у свом саставу, тада већ застареле и непоуздане ОТ ТАБ 71. Са њихове стране, по потреби, добијали смо, ради извршавања својих задатака, потребна моторна возила (са савременијом звучном и светлосном сигнализацијом) или помоћно ангажовање људства. Такође, по потреби, летео сам њиховим хеликоптером ‘дофен’, када је базирао у касарни, ради извиђања и осматрања територије из треће димензије и стално био укључен у њихову радио-телефонску мрежу, са сопственим позивним знаком. Када је наређено формирање мешовитих контролних пунктова, на правцима према Лепосавићу и Зубином Потоку, укључивани су и њихови припадници, који су ми по свим основама били потчињени док траје смена. Целокупна сарадња се организовала и спроводила без сувишног или непотребног администрирања јер је, посебно на тактичком нивоу, време изузетно драгоцен ресурс", наглашава Петковић.

Он се сећа и да је Војна полиција имала тад известан отклон према делу милиције опште намене СУП-а Косовска Митровица, јер је било података да преко њих цуре одређени подаци, до тога да су се недовољно или чак нимало ангажовали на очувању јавног реда и мира:

"Карактеристично за то је било да су се приликом успостављања нарушеног јавног реда и мира, приликом рушилачких демонстрација, ‘обележавали’ да их сународници не гађају, и то тако што би скинули шлемове са глава или извукли ногавице из сара чизама... Сарадња са милицијом је, све у свему, била успостављена на основу законских основа, али и успостављених добрих личних односа. Са посебним поштовањем се сећам припадника ЗОМ, попут браће Завишић, Момчила Талијана, Пује Радовића, Рајка Фурдуловића, Панте, Цибре и Баје, Баће Маловића и свих осталих. Због тога могу слободно да кажем да није било позитивне ствари, у то време, коју нисам могао да решим по питању унутрашњих послова."

Петковић наводи и да је касније, као командант 23. граничног батаљона, остваривао сличну сарадњу са челним људима и припадницима СУП-а Пирот, ОУП-а Димитровград, Граничне полиције и органа-деташмана РДБ-а на тој територији – проблеми су решавани на заједничким састанцима и у непосредној комуникацији:

"Као пример: један координациони састанак са челним људима СУП-а, ОУП-а и Царинарнице, када смо добили врло поуздану дојаву о могућем уносу велике количине хероина преко границе, мимо граничног прелаза, када сам истакао да ме не интересује ко ће да изврши заплену већ да се задатак реализује и да ће то бити заједнички успех. У конкретном случају, заплену хероина су извршили бугарски органи, пре него што је товар стигао до државне границе."

Петковић каже да му стечено искуство говори да је на тактичком нивоу најлакше остваривање сарадње, али је то двосмерни однос и мора се заснивати на обостраном поштовању, поверењу и личним односима:

"Како је то било на оперативном или стратегијском (државном) нивоу, сазнавао сам посредно, из неких разговора са људима који су се тиме бавили, као и кроз новију литературу (дневници генерала Павковића или Случај Југославија адмирала Мамуле)", закључује Петковић.

Колико сад службе безбедности сарађују по питању борбе против тероризма, тешко је проценити, али не треба сумњати да је то боље него некад, ако ништа друго, барем су из догађања на Косову извукли поуке, а ова сведочења су само подсећање шта не сме да се понови, ако су интерес и заштита државе у питању.

Смена због „оперативног присуства“ ВБА на Косову

Момир Стојановић је као пуковник у јануару 2004. године постављен за директора ВБА, али се на тој функцији задржао свега пар месеци, након чега је под "фирмом" унапређења добио генералски чин и послан на службу у Ниш. Разлога за то је било више, а повод је био интервју Танјугу, дат крајем јануара, а објављен 1. фебруара, рађен по устаљеној процедури: сагласност Управе за информисање, достављање оквирних питања, а после неколико разговора и давање предлога интервјуа саговорнику на ауторизацију, што је била уобичајена пракса агенције када је реч о осетљивим темама.

На питање о присуству Службе на Косову, Стојановић је директно одговорио: "Обновили смо и успели да обезбедимо наше присуство у самом врху сепаратистичког покрета и у врху терористичких организација који тамо делују, а имају и своје огранке на југу централне Србије." Потом је и прецизирао: "Оперативно присуство ојачали смо упућивањем једног броја искусних оперативаца ВБА."

После тога дигла се прашина, а Стојановић је у изјави 2. фебруара за Радио Слободна Европа потврдио и прецизирао да су у врху сепаратистичког покрета и терористичких организација присутни "људи који раде за Агенцију, али нису припадници ВБА".

О том интервјуу Тањугу, Стојановић за "Време" каже да у његовој изјави нема ништа спорно јер то раде све службе света:

"Кад је интервју објављен, зове ме Небојша Човић, ја га отерам у... Тим интервјуом замерио сам се црногорском кадру у савезној држави, сметала им је моја тврдња о продору Службе у вехабијске редове. Ултимативно су тражили моју смену јер сам, наводно, увредио муслимане и Албанце, па прети пад Владе Црне Горе."

Размена информација о милитантним исламистима, додаје, била је са страним војним аташеима у Београду, званично, преко одељења за везу Обавештајне управе, на корист сваке стране, за шта је ВБА одато признање.

Стојановић указује и да је ВБА две недеље пре ескалације насиља на Косову 24. марта 2004. послала државном врху информацију са упозорењем шта ће се десити. "Кад је дошло до напада, био је састанак у Влади, ја известим, они зачуђени. Видим да савезни министар одбране Борис Тадић није читао информацију која му је упућена 14-15 дана раније. У нашој држави, изгледа, те информације читају секретарице и возачи, одговорни не читају", каже он и наводи и пометњу међу британским и америчким обавештајцима, јер су их из централа МИ6 и ЦИА изрибали како нису знали шта ће да се деси.

"Вук Јеремић је био тада Тадићев саветник. И зове ме, у присуству тих обавештајаца, тражи да ли могу нешто да избацим из информације, јер они то немају и прети им смена. Наравно да сам одбио", навео је Стојановић.

Аутор спорног интервјуа Новица Андрић, данас пензионер, каже: "Убрзо по емитовању интервјуа, исте вечери, 1. фебруара, позвао ме је пуковник и узбуђен рекао да се дигла велика прашина око присуства ВБА на Косову и ништа детаљније.

Из Министарства одбране Тањугу није упућен ни деманти ни исправка, а Тадић је касније кратко прокоментарисао да је ‘новинар неспретно протумачио изјаву пуковника Стојановића’."

Цела прашина подигнута због једне реченице је, према мишљењу Андрића, потпуно засенила детаљну анализу, дату у интервјуу, о деловању и циљевима радикалних исламиста вехабија на Балкану, са посебним освртом на Санџак и север Црне Горе. "Анализирано је и деловање Бошњачког националног већа. Добар део те анализе време је потврдило", закључује Андрић, који је после интервјуа у Танјугу "експресно смењен" и скинут са праћења сектора одбране, што је низ година добро и темељно радио.

Овај текст настао је у оквиру пројекта "Тероризам – изазови пред Србијом" који је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије преко конкурса за пројектно суфинансирање медијских садржаја од јавног значаја.

Време/НСПМ

1. јануар 2021. 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
center (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
center (@) geostrategy.rs

Youtube kanal