Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Прошао је читав век од највећег сукоба у дотадашњој историји човечанства, али тај временски период није разјаснио многа питања, која имају сасвим прецизне одговоре. Да бисмо схватили узрок немогућности утврђивања истине, довољно је да знамо да постоје историјске чињенице, али постоји и догма која не полази од истине, већ од „истине“ која не сме да се доведе у питање. Због тога у историјским читанкама агресора и губитника у рату, као и њихових данашњих истомишљеника, стоји да је Гаврило Принцип терориста који се залагао за великосрпске идеје, и да је његов пуцањ узрок Првог светског рата.

Узрок Великог рата

Треба поћи од тога да је аустроугарска анексија Босне и Херцеговине 5. октобра 1908. године била увод за Први светски рат. Главни заговорник окупације Босне и Херцеговине био је престолонаследник Франц Фердинанд, а иза прогласа цара Франца Јозефа крила се тежња Немачке за ширењем граница. Присвајање територије на којој су вековима живели Срби било је противно међународним уговорима, и у Србији је изазвало велики револт. Кроз њега се огледа суштински конфликт између аустроугарског империјализма и српске тежње за слободом. Узрок избијања Првог светског рата није био великосрпски хегемонизам, који је измишљен, већ немачки империјализам, односно интереси великих сила и потреба за прерасподелом дотадашњих снага. Рат за освајање нових територија био је испланиран у Бечу и Берлину, о чему постоје многобројни докази. Конрад фон Хецендорф, шеф генералштаба аустроугарске војске, јесте средином 1913. подсетио на неминовност рата са Србијом?

У aустроугарској, немачкој али и британској штампи, пре почетка Великог рата, водила се жестока пропаганда против Србије. Срби су представљани као варвари, народ дивљака, спреман на свакаква злодела, а Србија као земља злочиначких завера. Цивилизована Европа је српским дивљацима послала следећу поруку: „Србија мора умрети“ (“Serbien must sterben“).

Гаврило Принцип, Југословен по убеђењу, убио је Франца Фердинанда, који је на највећи српски празник дошао да парадира окупираном српском територијом, и на тај начин пошаље политичку поруку. Иако српска власт није имала никаву улогу у планирању и извођењу атентата, Аустроугарска је сву одговорност пребацила на њу. Ултиматум од десет тачака написан је тако да буде неприхватљив. Србија је била исцрпљена дотадашњим ратовима, борбом за ослобађање од Турака, а затим и сукобом са претходним савезницима, и није била спремна за нови рат. Међутим, избор није постојао. Војници Аустроугарске су добили наређење да буду немилосрдни. Та наредба је највише погодила невино српско становништво, које је непријатељска војска набијала на бајонете. Подигнуте су алеје вешала, на којима су висили српски сељаци и жене у народним ношњама. Нису биле поштеђенa ни деца. Аустроугарска војска је извшила свирепе масовне злочине над српским цивилима, које је др Арчибалд Рајс истражио и документовао.

Поред свих околности које нису ишле наруку Србији, српска војска је потукла далеко јачу и бројнију аустроугарску војску на Церу, у првој бици Великог рата. Остале су записане речи једног војника  после Церске битке: „Сјајни су момци ови Срби, они умеју да бране своју земљу. Тек у Србији 1914. схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних. Тек овде сам схватио да неумитна сила-воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује у силу“.

Русија и Србија у Великом рату

Русија је била главни савезник Србије у Великом рату, и њена улога је била од највеће важности и значаја за опстанак Србије. Ово савезништво темељило се на претходним, из времена када се Србија борила за ослобођење од турске окупације а затим и кроз Руско-турски рат. Када је Аустроугарска издала ултиматум Србији, цар Николај је на писмо регента Александра одговорио следећим речима: „Док има и најмање наде да се избегне проливање крви, сви наши напори треба да иду том циљу. Ако упркос најискреније наше жеље ми не успемо, Ваше височанство нека буде уверено да ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбији Србије!“

Русија такође није била спремна на рат. Политичка ситуација је била нестабилна, озбиљно уздрмана претходним револуцијама. Владавина цара Николаја II и темељне реформе које су спровођене у свим областима довеле су до великог просперитета Русије. Економски и културни развој земље био је у успону, али је он довео до друштвених промена које су биле узрок револуције. Руско друштво је желело да одбаци установљена морална правила монархије и приграби европску „слободу“.

Саветници су цара Николаја II упозоравали да улазак Русије у рат под теретом друштвених промена може да доведе до катастрофе. Ипак цар је осећао моралну обавезу да заштити братски српски народ. Русија је одбила захтев Немачке да обустави мобилизацију, а Немачка је на то одговорила објавом рата 1. августа 2014. Русији.

Након победа на Церу и Колубари, српска војска је била принуђена на повлачење. Уследила је ужасна голгота преко Албаније, где су на залеђеним путевима страдали многобројни Срби. Када је српска војска исцрпљена, гладна и полумртва, коначно стигла на албанску обалу, доживела је велико разочарање. Такозвани савезници Енглези и Французи нису послали бродове за транспорт и нису желели да пруже помоћ Србији. Руски цар је послао демарш у коме је навео да ће прекинути савезништво и потписати сепаратни мир са Немачком, уколико не пошаљу помоћ српској војсци. Тек под уценом стижу чувене француске лађе. Заправо је Русија била једини савезник и пријатељ Србије у Првом светском рату. Она је све до слома 1917. године помагала не само политички, већ и војно слањем добровољаца, опреме и муниције српској војсци. 

Васкрсла српска војска је показала огромну храброст и снагу остваривши најславније победе. Осим победе, остаће упамћено велико страдање које ниједан народ на свету није преживео сем Срба. Србија је претрпела највеће губитке од свих земаља које су учествовале у Великом рату, изгубивши трећину становништва. Са друге стране, Руси су у Великом рату изгубили све, и царство и цара. Цена уласка у рат била је превисока, укључујући грађански рат и комунистичку идеологију, која је оставила несагледиве последице на руски народ. Владика Николај Велимировић је записао: „Велики је наш дуг пред Русијом. Може човек да дугује човеку, може и народ-народу. Но, дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. толико је велик да њега не могу да врате ни векови ни поколења. То је дуг љубави, која везаних очију иде у смрт, спасавајући ближњег свог. Сам Христос је рекао да нема веће љубави од оне када неко  полажи душу своју за пријатеље своје. Руски цар и руски народ, ступајући неприпремљени у рат за одбрану Србије, нису могли да не знају да иду у смрт. Али је љубав Руса према браћи својој није посустала пред опасношћу и није се уплашила од смрти“.

Сто година касније

Подмукли пропагандни рат који је вођен против Срба пре сто година води се и данас. Џелати и даље упиру прстом на жртве, и то није усамљен случај већ масовна појава бесних лицемера. Прошлог месеца је на институту "Вудро Вилсон" у Вашингтону одржана дискусија о Првом светском рату, на којој су Срби и Руси означени као главни кривци за избијање рата, од стране удовице једног од главних протагониста бомбардовања Србије. У истом периоду у Београду је одржана Међународна конференција „Велики рат и нови свет, актуелно подсећање за човечанство“ коју су организовали Руси. Циљ конференције био је да се изложе чињенице о Првом светском рату, срамној пропаганди против Срба, страдању Срба и Руса, агресији аустроугарске империје, покушајима ревизије историје којом би се замениле улоге агресора и жртава, као и садашњим политичким околностима, које у много чему подсећају на време пре 100 година. По програму и договору, требало је да Међународну конференцију отвори премијер Александар Вучић, међутим његов долазак је изостао. Поред тога, на конференцији се није појавио нико од представника српске власти, који игноришу сваку потребу одбране националних и државних интереса.

Зато није необично да се Србија не изјашњава о ултиматумима које данас запад упућује Русији, исто као што је упућивао нама деведесетих година прошлог века. Живимо у времену у коме се Србија стиди својих победа, слави поразе и бежи од сопственог идентитета. Велике победе наших предака на Церу, Колубари, Кајмакчалану и Солунском фронту, као ни огромне жртве српског народа се не спомињу. Уместо тога слави се предаја Косова и Метохије УЧК терористима као велики дипломатски „успех“. Власт својим поступцима свесрдно помажемо у разарању Србије, не скривајући да ради на промени свести српског народа. Због тога њени представници изјављују како Србија више никада неће проузроковати ратове, иако никада и није била узрок, већ је била нападнута и принуђена да се брани. Док Србијом марширају СС Ханџар дивизије, албански терорити и страни агенти који промовишу сепаратизам у Војводини, српска власт понавља како је посвећена миру и стабилности.  Да је на такав начин Србија пре сто година била „посвећена миру“, нестала би.

Нажалост, све што је Србија одбранила у рату, изгубила је у миру. Све за шта су се наши преци крвљу и муком изборили, изгубљено је пристанком и потписом политичких фигура, које против интереса државе и народа спроводе политику Вашингтона и Брисела. Неславној стогодишњици претходиле су године самопорицања, олаког праштања злочина, пријатељства са најкрволочнијим непријатељима, братства са извршиоцима геноцида, међусобног сукобљавања, бежања од истине, сумануте политике и издаје. Из државе Југославије Срби су изашли поражени и обесмишљени, а у њу су уложили све своје победе поделивши их са губитницима. Изгледа да се једино нисмо одрекли заблуда.

Након Великог рата, изграђен је споменик захвалности Француској, који и дан данас стоји на Калемегдану. Истој оној Француској која је тек под присилом руског цара послала помоћ Србији. Енглеска је током целог рата чинила све што је могла да уништи Србију, а многи Срби и данас истичу савезништво и пријатељство са Енглеском. Иако су нас наши велики пријатељи из Европе и њихови покровитељи из САД бомбардовали и отровали уранијумом, ми се пријатељства ни по коју цену не одричемо. Свака генерација Срба, и поред историјских чињеница, које јасно указују на крајње негативан однос Европе према нама, понавља исте грешке и прихвата заблуде о некаквом пријатељству. Због тога смо сами себи највећи непријатељи, иако су ресурси којима се врши манипулација огромни, али ипак то није никаква утеха.

Ако је пропаст Руске царевине у Великом рату било упозорење за будућу судбину Србије, онда је повратак силне Русије добар знак за Србију. Поред историјски установљеног односа Европе према Србији, зацртана је и судбинска повезаност Русије и Србије. Прошлог месеца је на Калемегдану постављен споменик у облику крста са Светим Ђорђем Победоносцем, посвећен заједничкој борби Руса и Срба у Великом рату, а овог месеца ће бити откривен споменик Светом цару Николају на Теразијама.

Председник РФ Владимир Владимирович Путин био је у посети Србији, после које, чини се, ништа неће бити као пре. Србија не може да утиче на предстојеће догађаје, који су део велике геополитичке промене односа снага. У садашњем стању када је потпуно изгубљена сувереност, и када је Србија сведена на колонију, она није у могућности да се консолидује и опорави изнутра. Политичка сцена Србије годинама је пројектована од стране Запада, она је данас сведена на позориште лутака у коме нема места ни за кога ко не жели да спроводи вољу Вашингтона и Брисела. Већина српског народа има негативан став према ЕУ и НАТО-у и жели да се Србија преусмери на сарадњу са Русијом и другим перспективним земљама БРИКС а, али нема никакву могућност да искаже своју вољу.Због тога су геополитичке промене и утицај који ће оне имати од највеће важности за опстанак Србије. Њих неће моћи да спрече политичари који су преузели обавезе према Западу, тако да ће бити у позицији жестоког удара са две стране. 

И док се обруч медијске цензуре, полицијске тортуре и економског дављења све више стеже, њихови властодавци и сада показују нервозу, карактеристичну за људе који губе на свим пољима. Најбољи пример је амерички амбасадор Кирби, носилац судске, извршне и законодавне власти у Србији, и његове гротескне изјаве којима показује своју слабост и незнање. Можда је једно од установљених парадигми такође и то да Србија увек неким чудом буде спашена, онда када изгледа да је све већ изгубљено, а спас за Србију по правилу долази из Русије.  

15. октобар 2014.

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. ж

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal