Пише: Милош Здравковић
Тензије око Украјине су све веће, Русија је пре неколико недеља јавно објавила захтеве према НАТО савезу, а САД, НАТО и Европска унија бар за сада показују јединство те истичу како се о основним принципима НАТО савеза и ширењу овог војнополитичког блока на исток Европе не сме и не може преговарати. Ипак, Русија инсистира на гаранцијама и то не од НАТО-а, него од сваке државе појединачно, јер реално, у блиској прошлости преварени су више пута.
Крах Источног блока и распад Советског Савеза довели су до прекомпоновања безбедносне архитектуре некадашњег совјетског пространства и изградње новог система узајамних односа заснованог првенствено на новој реалности. Ипак, ствари су се промениле. По први пут од 1990. Русија није војно инфериорнија у односу на Западне силе.
Неуспех новоуспостављене Заједнице независних држава на развалинама совјетског царства, проузроковао је изузетно оштро схватање природне реакције Русије на распрострањену кризу у Украјини од стране западних сила. А то се никако не уклапа у у логику Фукујаминог „краја историје“.
Ако идеја непрекидног нападања из свих праваца на позиције бившег идеолошког непријатеља из неког разлога „проклиза“ (а „проклизала је у Грузији, па у Сирији, коначно је пропала у Украјини), онда Западу није баш јасно шта управо и у ком облику треба даље да чини. Зато се враћају на некада победничку тактику сатанизације противника, да се макар купи време и види како даље.
Због одсуства реалне опасности, јер извесно је да Русија не прети ни САД, ни ЕУ, ни НАТО-у, то је веома опасно и консеквентно са најозбиљнијим последицама за сваку владу која се одлучи на оружану конфронтацију са васкрслом силом каква је Русија постала у међувремену.
Упркос свим уверавањима андминистрације из Вашингтона, НАТО алијанса не може да ратује са реалним противником (какав је Русија). Прво, то је скупо, друго, праћено је губицима,који се не мере хиљадама војника током деценије, као у Авганистану и Ираку, него десетина хиљада током чак и најкраће војне кампање.
Западно друштво спремно је да ратује ради одбране конкретних њених интереса, а ради савезника, то је већ питање на које се са сигурношћу могу да одговорим негативно. Јер ако се узме у обзир ситуација као што је сукоб Израела и Саудијске Арабије (први је највећи унатар политички лобист а други најважнији економски партнер САД) са једне стране и Ирана (архинепријатеља Америке) са друге, јасно је да грађани САД нису спремни да жртвују животе своје деце зарад савезника.
Управо је збуњеност западног руководства вероватно постала узрок чудних изјава водећих политичара НАТО земаља попут речи европских политичара о томе да активности Русије у Украјини разарају систем европске стабилности заснован на неповредивости граница које постоје од 1945. године.
Неповредивост европских граница означавала је поред осталог и утврђивање поделе Немачке на Западну и Источну Немачку, Западни и Источни Берлин чега сада нема. Такође је значила постојање Чехословачке као јединствене државе. У складу са принципом неповредивости оних граница, које је помињала рецимо госпођа Меркел, на европској карти данас би морала да се налази и Југославија, а не групе држава на које су се те земље распале, уз позамашно војно уплитање НАТО-а.
Односно, према логици бившег савезног канцелара, на европској карти не треба да постоји никакво Косово, да и не говоримо да је Крим 1945. био у саставу Русије у коју се сада и вратио.
Један од проблема који је Ангелу Меркел приморао на необично несрећно и неумесно подсећање на европске границе и на њихову неповредивост јесте опасност даље унутрашње прерасподеле Европе.
Пораст европских покрета са тежњом за независношћу у ЕУ (Шкотска, Баскија, Каталонија, Јужни Тирол, Корзика…) није иницирала Русија. Свака европска покрајина или групе покрајина које траже аутономију или одвајање од ове или оне земље, има свој разлог за јавно демонстрирање тежње ка независности.
Међутим, то није руски проблем. Русија није у ЕУ, а добре намере као и празна обећања и отворене спекулације на рачун зближавања са Европом нису могле бескрајно да делују у Москви.
Што је Русија више имала и има удела на европском тржишту угљоводоника, тиме је за Бриселску администрацију и НАТО било мање мотива да сагледа њене виталне интересе, те је бескрајно проширивала простор који контролише западни блок ризикујући да наиђе на реципрочну реакцију. То се на крају десило у ситуацији са Кримом.
Уверавања руководства САД, да Брисел и Вашингтон никада неће признати чињеницу припајања Крима Русији делује пропагандно јер „никада нећемо признати“ у назначеном контексту одјекивале су много пута из најразличитијих разлога док није дошло време да се очигледно призна.
Украјински национализам усмерен против Москве трајан је исто као и обећања и подршка које ће он добити од стране западних сила било да се ради о Степану Бандери, Шухевичу или Јарошу или да су то Пољаци, Швеђани, Кајзерова армија, Трећи рајх, НАТО или ветерани америчких приватних војних компанија.
Украјинска криза мења читав текући систем доношења одлука у светским размерама. Од 1990. они који су желели да скроје сопствену државу (било да је то Хрватска или Косово) морали су ту своју жељу да усагласе са Вашингтоном. Даље се све могло решити мирним путем или су захтеване „зоне забране лета“ које је могла да обезбеди америчка администрација уз одобрење УН или без њега, а то је већ било техничко питање. Шема је остајала непромењена, а детаљи су могли да се мењају у сваком конкретном случају.
Тактика да би се ослабио, опустошио и ако треба и физички уништио противник, конкурент или напросто лични непријатељ, као што се то својевремено десило у Ираку, затим у земљама „арапског пролећа“, пре свега у Либији.
Касније су у Сирији, у којој није успео покушај да се уништи легитимни Асадов друштвени поредак, Катар и Саудијска Арабија активно учествовали у распиривању грађанског рата и провоцирању западне интервенције исто као и Турска, за које је њен председник, Ердоган, имао озбиљне личне интересе.
Како се испоставило, баш тај последњи удар на Сирију значио је и почетак краја света каквог смо познавали. Војни пораз Америке у Сирији, губитак монопола на доношење одлука о питањима рата и мира, што је Западу јавно демонстрирано, значи могућност за битно већу слободу деловања многих земаља које имају проблема са суседима и потребне ресурсе, војне или економске да покушају да те противречности реше у своју корист.
Сем тога улога јединог судије и јединог полицајца на планети, није само престиж и утицај, него и огромна финансијска корист. Од председника Француске до канцелара Немачке. Од америчких сенатора, конгресмена и сарадника Стејт департмана до европских парламентараца. Да и не говоримо о европском комесару за међународне односе и безбедност. Зато је независност Русије у украјинској ситуацији директно ударила по џепу практично свим њеним данашњим критичарима.
Ово последње приморава нас да се запитамо да нису кијевски Мајдан, антируски закони које је донела украјинска Рада као и „антитерористичка операција“ и „борба са сепаратизмом“ на југоистоку Украјине, сукцесивна серија активности усмерених на увлачење Русије у замашна ратна дејства на украјинској територији. Експерти чак праве аналогију са оним како је СССР некада увучен у рат у Авганистану.
Идеолошка конфронтација и информативни рат против Русије почеће да се појачавају било да се у Украјини нешто дешава или не. Русија наравно не жели да се уплиће у ту ситуацију, али може се наћи у ситуацији да је приморана. Запад се игра речима, али ако се ситуација у вези са безбедношћу Украјине коначно уруши, нема шта да јој супротстави, што је потврдио и председник САД, Џо Бајден, истакавши да ако Американци буду почели да пуцају на Русе, да ће то бити светски рат.
Као последицу тога светски (Западни) медији разматрају сценарије, шире хистерију у којима руске војне снаге узимају под контролу читав украјински југоисток све до Придњестровља (отцепљени део Молдавије на граници са Украјином), што је са ратног становишта веома извесно, ипак, нико од новинара, уредника оваквих вести, коментатора не поседује реалну информацију и то њихове прогнозе чини мало вероватним.
За сада је из украјинске ситуације највећу корист извукла Кина која је за Сједињене Државе недавно била главна спољна претња, пре свега економска. Пекинг је добио најмање десетогодишњу прилику за своје могућности, несметан развој, рачунајући време од Руске анексије Крима.
Диверсификација испорука руског гаса на светска тржишта аутоматски је корисна за Кину, дајући јој поред осталог и могућност да у преговорима са Русијом обара цену гаса до нивоа максимално повољног за њу.
Не треба заборавити ни државе у експанзији (Индија, Сингапур, Бразил, Јужна Кореја…) које ће профитирати испоручујући у Русију робу и технологије које она неће моћи да добије из САД и Западне Европе. Замениће такође Американце и Европљане као инвеститоре и подизвођаче у крупним руским пројектима за сировине и инфраструктуру. Отворено говорећи, за домаћу, руску економију то ће бити корисно.
Током најмање пет до десет година руски гас, нафту, уранијум, сировине у Европи неће имати шта да замени. То је довољан рок за решавање свих питања неопходних за осигурање безбедности земље на западној граници, укључујући односе са Грузијом, Украјином и државама ЕУ.
На крају, не мало важно је да је по први пут Кина подржала захтев Русије да НАТО алијанса престане са даљим ширењем на исток Европе. У заједничком саопштењу издатом током посете председника Русије, Владимира Путина Пекингу, истакнуто се и да Москва подржава кинески став о Тајвану и противи се независности тог острва.
П.С.
На маргинама самите потписани су и нови нафтно гасни аранжмани између Русије И Кине, што Кину по први пут ставља на прво место по укупном увозу руских енергената.
27. фебруар 2022.