Пише: Фјодор Лукјанов, главни и одговорни уредник часописа Русија у глобалним питањима, председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику и директор истраживања Међународног дискусионог клуба Валдај.
Конфликт замрзнут две деценије могао би поново да ескалира као последица новог системског "хладног рата" у Европи.
Тензије између Београда и Приштине се јављају редовно, као резултат чињенице да питање Косова није решено од 1999. године, када је покрајина де- факто стекла независност после кампање НАТО-а на бившу Југославију, коју су предводиле САД.
Међутим, овога пута постоји ризик да мање-више рутинска трвења ескалирају у опасан сукоб, јер се контекст драматично променио.
Проблем Косова је решен крајем двадесетог века у строгом складу са тада доминантним приступом, и у привидном одсуству алтернативе. Спорови у већем делу Европе (тј. ван бившег СССР-а) решавани су у складу са идејама правичности ЕУ, а тамо где нису могли да се реше споразумно, вршен је притисак на оне који су се побунили, све до употребе војне силе (пре свега америчке, као и увек).
Најпокорнији играчи били су на Балкану – у првој половини 1990-их догодио се рат у Босни, а у другој – сукоб на Косову.
Без процене квалитета и моралних аспеката политике у протеклих 25 година, можемо говорити о најважнијем. Регион се развијао у условима у којима је једина будућа мапа пута за различите државе било евентуално чланство у ЕУ – чији су изгледи варирали од релативно блиских или веома удаљених, али неизбежних.
Није било других опција, планова Б, Ц или Д. Сходно томе, ЕУ је била та која је регулисала процесе који се одвијају на локалном нивоу и, генерално, ова поставка се подразумевала.
Штавише, друге силе које су традиционално биле активне и важне на Балкану – Русија и Турска – наговестиле су своје присуство (понекад сасвим јасно), али нису претендовале да имају одлучујући глас у начину на који су ствари уређене. Овај оквир је дефинисао и маневарски простор државама региона, укључујући и оне које су биле најгласније незадовољне, попут Србије.
Сада су се две главне околности промениле. Прво, ЕУ је у толико рањивом стању да није спремна да преузме пуну одговорност за изузетно сложену политичку ситуацију на својој непосредној периферији. Не може да обећа чланство, тачније – чак и да је такво обећање дато, оно не гарантује ништа.
Управљање проблемима Централног Балкана од стране ЕУ – у Босни и на Косову – није довело до жељеног исхода у последњих четврт века. Дакле, све је мање вероватно да ће то сада успети. Јер друга околност је да су Русија и Запад (ЕУ плус САД и НАТО) у стању акутне конфронтације.
Као резултат тога, нема разлога очекивати помоћ Москве у решавању ситуације (било да се ради о Косову или Босни). Сада се више не може применити омиљена пракса Запада „селективне интеракције“ (радимо заједно са Русијом тамо где нам је потребно, одбијамо да се ангажујемо по другим питањима). Неће бити сарадње: Русија и Запад ће свуда бити на супротним странама барикада, без обзира на то о чему се ради. Налазимо се у системском "хладном рату". И ова реалност може у великој мери утицати на оно што ће се дешавати на Балкану.
Питање је у којој мери су регионални актери задржали страст за обрачуном, осветом или експанзијом. Постоје сумње да је овај жар исцрпљен и осакаћен. Али ако и даље гори, онда ће спољне силе овог пута ући у борбу, подржавајући супротне стране.
1. август 2022.