Интервју Драгане Трифковић руским медијима
Портал Новоросс.инфо нуди својим читаоцима ексклузиван интервју са познатим српским стручњаком, генералним директором београдског Центра за геостратешке студије Драганом Трифковић. У центру пажње: будући руско-српски односи, однос српске власти према Русији и повратку Крима у састав РФ, европској псеудоперспективи балканске земље, сценарију сукоба на територији Новорусије и још много тога.
Србија може да опстане само уз савез са Русијом
Каква су очекивања будућих руско-српских односа у светлу укидања пројекта гасовода „Јужни ток“. Да ли остаје потенцијала и подстицаја за развој билатералне сарадње?
Руско-српски односи имају дугу традицију, која је испреплетана заједничким пореклом, вредностима, културом и религијом. Русија и Србија су увек биле на истој страни, и бориле се против заједничких непријатеља. Интересантно је да многи Срби обожавају Русију, иако је никада нису посетили. То је духовна веза која траје вековима и она је саставни део српског националног идентитета. Због тога, како год се понашала власт у Србији (намерно не кажем српска власт) народ ће увек бити уз Русију.
Највећа сметња билатералним односима наше две земље је суверенитет Србије. Након бомбардовања Србије од стране НАТО и државног преврата који је финансиран и организован од стране Запада, наше државне институције су узурпиране, и оне спроводе туђе интересе. О судбини Србије се не одлучује у Београду, него у Вашингтону и Бриселу. Постоји дубока подела између српске владе и народа.
Све политичке партије које сада учествују у власти су под спољном контролом, тако да се у српском парламенту не чује ни јадан глас оних који су за сарадњу Србије са Русијом, иако чине већину у Србији. Такође одређени број странка у опозицији су исто тако у ангажману са Западним силама, само чекају свој ред да дође потреба за њиховим услугама. Запад поново креира неке нове партије које се представљају као про-руске (као и Српска напредна странка пре него што је дошла на власт), како би фалсификовали по ко зна који пут вољу народа. Те странке ће, уколико уђу у власт, говорити и даље да су про-руске, али ће радити за Вашингтон и Брисел.
За повратак суверенитета, потребно је решење, које једино Русија може да нам понуди. За Србију је једина могућност за опоравак, савез са Русијом. Србија може да опстане само уз савез са Русијом и спровођењем политике која је у обостраном интересу, како за Србију тако и за Русију.
Укидање пројекта „Јужни ток“, за Србију би био гашење последњег трачка наде. Тај пројекат имао стратешки значај за Србију по питању економије и безбедности, до те мере да може да промени међународни положај државе. Ипак велики број стручњака у Србији сматра да је овај пројекат само замрзнут, и да ће он бити реализован у будућности.
„Турски ток“ би повећао утицај Турске на Балкану. За Србију је то опасно
Да ли сте сагласни са мишљењем да ће изнуђено отказивање Русије од пројекта „Јужни ток“ значајно ослободити утицај Русије на Балкану, док ће могућа реализација такозваног „Турског тока“ довести до јачања Анкаре у региону. Да ли су перспективе јачања економског и политичког утицаја на Балкану погодни или опасни за Србију и Русију?
Пре него што одговорим на ово питање, желим да нагласим да ја такође сматрам како ће пројекат Јужни ток бити реализован, и да је он неопходан Европи. Али да узмемо у обзир садашње околности и могућност реализације гасовода који би повезивао Русију и Турску, што је дубоко узнемирило ЕУ. То би неминовно довело до јачања турског утицаја на Балкану, а за Србију је то крајње опасно. Србија је вековима била под турском окупацијом, што је проузроковало многобројне дугорочне проблеме. Између осталог, религијска подељеност која је заостала из тог времена када су Срби под утицајем Турске прешли у муслиманску веру, која је касније послужила Западу за изазивање сукоба на простору бивше Југославије.
Турска свакако јача утицај на Балкану од времена распада заједничке државе и сукоба на простору бивше Југославије, уз велику подршку САД и туркофилне Енглеске. Турска води отворену неоосманску политику. Садашњи премијер Турске Ахмет Давутоглу је још пре пет година најавио поход на Балкан. Он је 2009. године на конференцији „Османско наслеђе и муслиманске заједнице Балкана данас“, у својству министра спољних послова, изјавио у Сарајеву: „Ми желимо нови балкански регион утемељен на политичким вредностима, економској међузависности, сарадњи и културној хармонији. То је био отомански Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан. Отоманска столећа Балкана су успешна прича, а сад је треба обновити“. У свом делу „Стратегијска дубина: међународни положај Турске“ (2001) Ахмет Давутоглу је изнео основе своје неоосманске догме, док је владајућа странка председника Турске Реџепа Ердогана (Партија правде и развоја) на њој базирала своју политику. Када је 2013. Реџеп Ердоган био у посети Косову и Метохији, где је са квази премијером непостојеће државе обишао Призрен, некадашњу престоницу цара Душана, понос српске државе и моћи, изјавио: „Косово је Турска.“
Мислим да сам сада појаснила колико је озбиљна опасност која прети од јачања турског утицаја. Повратак Турске на Балкан подразумевало би истовремено и агресију на Крим и Кавказ. Због свега наведеног, сарадња са Турском у сваком погледу треба да буде вишеструко анализирана и врло обазрива.
Препрека увођењу санкција Русији је српски народ
Још у новембру европски комесар за суседску политику и проширење Johanes Han изјавио је како је Србија као кандидат за чланство у ЕУ дужна да постепено усклади своју спољну политику у складу са линијом Брисела, укључујући и питање увођења санкција против Русије. Истовремено представници власти Србије се не устручавају да кажу како држава никада неће да се придружи анти-руским мерама. Да ли сматрате да ће Београд бити у могућности и убудуће да задржи такав став?
Да појаснимо читаоцима, раније је постојао комесар за проширење ЕУ, а сада комесар за суседску политику и преговоре о проширењу. Наизглед ситница у називу, а заправо се ради о суштинској ствари. ЕУ је донела одлуку да неће бити проширења до 2020. Озбиљно се намеће питање како ће унија изгледати у будућности, и да ли ће бити у стању да опстане, услед нагомиланих огромних проблема, који се већ годинама само одлажу у недостатку решења. Ипак назив је промењен како би се вечити кандидати задржали у чекаоници. То се односи и на Србију, која је у ЕУ непожељна (као и Украјина) али је зато пожељно да се кроз претприступне процедуре она слаби и дезинтегрише.
Нажалост властима у Србији се не може веровати на реч. Они и дан данас понављају како никада неће признати Косово, а де факто су поставили границу са цариницима између централне Србије и јужне-српске покрајине, угасили институције државе Србије на Косову и Метохији и под претњом и уценама, натерали српски народ да изађе да гласа на изборе, које је расписала нелегална власт такозване „државе“ Косово. Уколико они раде против интереса сопствене земље, како очекивати да ће остати чврсти у одлуци да не уведу санкције Русији.
У основи свега проблем је послушнички однос политичара према Вашингтону и Бриселу, који резултира тиме да Србија не воду рачуна о сопственим интересима, већ о интересу Вашингтона. Неписано правило у односу са Западом је да уколико нека власт/ политичар једном учини уступак на штету државних и националних интереса, очекује се да то учини и сваки следећи пут. Друга ствар је што се политичари, којима је дозвољено да дођу на власт у Србији, уопште и не противе захтевима Вашингтона и Брисела, већ се у већини случајева утркују ко ће више да понуди.
Једини гарант (да тако кажемо) противљењу наметања санкција Русији је српски народ, коме би такав поступак био кап у препуној чаши.
Између Русије и Србије одавно постоји Зона слободне трговине, а сада се воде разговори о могућности успостављања Зоне слободне трговине са Евроазијском унијом. Колико је то реално у овом тренутку?
Мислим да је у садашњим околностима то мало реално. Србија није урадила ништа по питању покретања сопствене привреде, иако је имала могућности. Наше фабрике и инфраструктура су били мета НАТО бомби 1999. са циљем да се уништи развој и перспектива. Србија је била пољопривредна земља, а сада увозимо јабуке, лук и кромпир из ЕУ, иако бисмо могли сами да будемо извозници. То је цена европских интеграција. Србија је имала доста понуда од руске стране за улагање у привреду, енергетику и инфраструктуру, али наредба из Вашингтона је да руске инвестиције нису пожељне
У српском друштву постоји недостатак истинитих информација о Европској унији
Недавно је компанија IPSOS објавила податке истраживања према којима више од половине становника Србије има позитиван став према Русији (52%) а практично исто толико људи је за улазак Србије у ЕУ (54%) са очекивањима да ће прикључење Србије ЕУ утицати на побољшање социјално-економских услова живота. Како је могуће по вашем мишљењу објаснити овакву контрадикторност?
Треба имати у виду да је IPSOS западна компанија, и да они умеју да подесе податке према сопственим потребама. Код истраживања која спроводе српске агенције, резултати су значајно другачији. Рецимо према истраживању НСПМ а за прошлу годину, за савез Србије и Русије се изјаснило 68%. Контрадикторност свакако постоји, и она је узрокована дезинформисаношћу српске јавности. До нас у Србији не стижу вести о политичкој, економској и безбедносној нестабилности ЕУ, високој незапослености земаља чланица, демонстрацијама у европским градовима, презадужености великог броја држава које су у ЕУ и сл. Сви медији у Србији су или у власништву или под контролом Запада, ако изузмемо по који месечник и политички портал. Многи људи у Србији немају реалну слику о свету у коме живе. Они мисле да ће сви наши проблеми бити решени уласком у ЕУ, јер то подразумева да ћемо онда имати висок животни стандард, инвестиције, нова радна места и сл. Уопште немају увид у то да су земље попут Бугарске, Румуније и Грчке нпр, осиромашиле уласком у ЕУ. Српски политичари стално говоре о новим инвестицијама, а све западне „инвестиције“ ми финансирамо из српског буџета кроз разне подстицајне програме.
Како се испуњава план за „нормализацију односа“ између Србије у самопроглашене „Републике Косово“? Да ли постоји основ да се каже како је потписани договора у априлу 2013. под притиском Брисела, сагласност о нормализацији односа са косовском квази државом, био врста трансакције: Србија је коначно одустала од Косова у замену за јасну перспективу чланства у ЕУ.
Не бих могла да потврдим тако нешто, с обзиром да српска власт одлично зна да перспектива чланства у ЕУ није реална. Суштина европских интеграција је дезинтеграција Србије уз обмањивање о томе да у ЕУ све савршено функционише и да је улазак у ЕУ једнак уласку у рај. Са друге стране Србија у ЕУ није пожељна. Потписивање Бриселског споразума са ОВК терористима које је Вашингтон поставио као некакве државнике, било је условљено обавезама које су Николић и Вучић преузели према Западу. Наиме Вашингтон није био задовољан темпом којим се претходна власт одрицала од Косова, па је донета одлука да се нађу кооперативнији сарадници на томе.
Следећи корак који српска власт треба да дозволи је учлањење нарко-терористичке државе у УН. Недавно је дозволила улазак Косова у Међународни олимпијски комитет (МОК) са паролом то је у интересу спорта. Сутрадан се у домаћој штампи појавио велики наслов „Русија и Кина издале Србију“ на основу тога што се нису успротивиле уласку Косова у МОК, иако у МОК у не постоји вето на доношење одлука као у УН, већ се одлуке доносе већином гласова. Поента је у томе да се Србија сагласила са тим, а да издају жели да пребаци на нама пријатељске земље.
Иначе не може се говорити ни о каквој нормализацији односа на КиМ. У току прошле године сам обишла јужну српску покрајину укључујући и српске енклаве, као и градове из којих су протерани сви Срби. Атмосфера нетрпељивости и насиља над Србима је свуда присутна. Јужном српском покрајином се вијоре америчке и албанске заставе, а последњи Срби у енклавама живе у страху, ограђени бодљикавом жицом. Нико им не гарантује право на живот.
Крим је историјски и духовно део Русије, као што је Косово део Србије
Објасните зашто је повратак Крима у састав Русије српско друштво прихватило са усхићењем, иако би се рекло да је то нарушило територијалну целовитост Украјине, једнако како је сецесија Косова нарушила интегритет Србије.
Повратак Крима у састав Русије потврђује наше уверење да ће се Косово и Метохија поново бити део Србије. Не смемо да упаднемо у замку и да проблематику посматрамо кроз вештачки исцртане границе. Крим је историјски и духовно део Русије, као што је Косово и Метохија део Србије. Ми знамо да се Крим случајно нашао у саставу Украјине, стицајем околности. Најпре је Хрушчов политичком одлуком 1954. Крим преместио у Украјину која је тада била република СССР-а, а затим је распадом СССР-а Украјина постала друга држава.
То је исти случај са распадом заједничке државе Југославије, када су новонасталим државама, које пре тога нису никада постојале, припали делови територија које Срби вековима насељавају. Границе република у Југославији нису цртане по етничкој, већ по политичкој основи. У ратовима на простору бивше Југославије, Срби су протерани са својих постојбина, етнички су очишћени из Хрватске а затим и са Косова и Метохије. Западне силе креирају разлике у друштву, па тако вештачки стварају нове нације, народе и језике, како сам то већ објаснила на примеру Босне и Херцеговине. Исти је случај са Црном Гором, где су од Срба из српске државе Црне Горе, направили народ и језик који су назвали по географском појму. То је као када би рецимо сутра настала држава Москва са московљанским језиком, али ви свакако већ имате пример Малорусије, односно Украјине.
Ове године Србија је преузела председавање ОЕБС-ом и прогласила главним приоритетом ефективно посредовање у деескалацији сукоба у Украјини. Да ли је озбиљно очекивати да ће Београд бити у стању да оствари напредак у решавању конфликта?
Уколико би Србија на челу ОЕБС-а, односно представници српске власти могли да реше конфликт у интересу Вашингтона, назвали би то „напретком“. Конфликт у Украјини је реприза рата у Југославији. Он није случајно почео, већ је дуго година планиран од стране Запада. Нажалост, велики део народа у Украјини и даље не схвата да разлог сукоба није етничке, већ политичке природе, и да су њихови политичари изманипулисани да служе западним интересима. Рат у Украјини је почео након што су снајперисти пуцали у масу народа на митингу, исто тако је почео у бившој југословенској републици Босни и Херцеговини. Америчке војне компаније и инструктори су обучавали и наоружавали хрватске и муслиманске екстремисте, како то сада чине и са украјинским екстремистима.
Деведесетих година су медији сатанизовали Србе, док су Срби били највеће жртве тих ратова. Тиме су претворили џелате у жртве и жртве у џелате. Исто то данас раде са Русијом и Русима. Чули смо изјаву Јацењука како је Русија у ствари напала „мирољубиву“ Хитлерову Немачку у Другом светском рату. Уместо да Српско руководство сада истиче сличности конфликта на простору бивше Југославије са овим што се дешава у Украјини, оно понавља како подржава интегритет Украјине (рачунајући ту и на Крим). Парадоксално је да званична Србија не подржава интегритет своје земље, јер предано ради на отцепљењу своје покрајине Косова и Метохије.
Рат у Украјини неће се завршити још две или три године
Ако погледамо мало у будућност каква би била ваша средњорочна прогноза у вези дешавања у Донбасу? Да ли је највероватнији сценарио замрзавање сукоба по обрасцу Придњестровског, политичко решење или нова фаза ескалације сукоба до потпуне предаје једне од зараћених страна?
Рат у Југославији и бомбардовање Србије означило је почетак похода на Русију. Украјина је само наставак. Да би се конфликт замрзао или да би се нашло политичко решење, морају да постоје две стране које се за то залажу. У Украјини имамо страну која подстиче сукоб (украјинска власт под контролом Вашингтона) и народ који се брани од напада сопствене војске.
Уверили смо се да Русија иницира мирно решавање конфликта, док САД преко кијевске власти коју држи под контролом и ЕУ подстиче даље конфликте. Не само у Украјини, већ и у другим деловима света, на Блиском Истоку, Кавказу, Азији, Кини, Европи, тако да имамо тренд опште дестабилизације која води ка великом сукобу. Такво понашање САД условљено је питањем опстанка на трону. Време светске хегемоније САД је завршено, и ми се већ сада налазимо у мултиполарном свету, али Америка не може да прихвати ту реалност. Сматрам да рат у Украјини није завршен и да ће потрајати још најмање две или три године, а прети опасност да се појаве нови сукоби на границама Русије и у Европи. Сукоби ће трајати до разоружавања НАТО-а.
У октобру је скупштина Србије усвојила закон о кривичној одговорности за учешће грађана Србије у оружаним сукобима у иностранству. Да ли сам правилно схватио да осим исламиста који се боре на Блиском истоку у редовима „исламске државе“ под дејство тог закона потпадају и српски четници који се боре раме уз раме са снагама самоодбране Новорусије против украјинске војске?
Добро сте разумели, закон и јесте донет под притиском страних амбасадора, управо због српских добровољаца који се боре са снагама самоодбране Новорусије. Већ више од деценије постоје кампови за обуку исламских екстремиста у Србији, на Косову и Метохији, као и у Рашкој области. Они су под покровитељством запада, и обучени терористи одатле одлазе у Сирију, Ирак, Либију да се боре за интересе Вашингтона. Уопште није било речи о доношењу таквог закона због проблема са исламистима. Уосталом српско правосуђе за њих има разумевања, па је у многобројним процесима ослободило албанске терористе, иако су постојали докази да су криви за убиство и прогон Срба. У окупираној држави не постоје ни право ни правда.
Додала бих овде да је украјинска војска пре Мајдана прошла кроз обуке о ратним дејствима у урбаним условима, у америчком кампу Бондстил на Косову и Метохији, као и да приватне војно-безбедносне компаније које су повезане са Лондоном и Вашингтоном регрутују Србе у Ирак и Сирију, где они учествују у агресији на те земље. Дакле са једне стране имамо системско преусмеравање Србије на анти-српски и анти-руски пут, између осталог и кроз параполицијске формације које Лондон формира уз помоћ уцењених и криминалних структура у самој полицији, и слање кадрова да штите америчке интересе у окупираним државама, а са друге стране имамо законско ограничавање Срба да добровољно из традиционално-идеолошких разлога помажу руском народу у Украјини да се заштити од напада који је на њих организован по налогу Вашингтона.
На крају бих хтела да искористим прилику и поздравим народ на Криму са искреним симпатијама због тога што су се поново вратили својој отаџбини.
Разговор водио: Кирил Губа
Са руског посрбило: Стање ствари
20. јануар 2015.