Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Западни центри глобалног управљања већ вековима користи исте методе ратовања које се заснивају на дубоком познавању филозофије ратовања уз коришћење ратног лукавства и специјалних операција. Технике хибридног ратовања се стално усавршавају уз коришћење иновација. Хибридно ратовање је вишеслојно и комплексно па је за његово изучавање неопходан мултидисциплинаран приступ. Он се тиче војне, политичке, медијске, економске, психолошке и духовне сфере.
Свесни смо тога да су медији постали главно оружје Запада у вођењу хибридног рата. Још пре почетка распада Југославије повела се медијска анти-српска кампања у којој су Срби представљени као агресори са хегемонистичким тежњама. Деведесетих година прошлог века Запад је имао монопол над извештавањем јер је контролисао водеће светске телевизије, радио станице и новине. У то време нису постојали алтернативни извори информисања, као што су интернет медији и друштвене мреже. Из тог разлога Срби нису имали никакву могућност да представе своје становиште и поглед на ратна дешавања. Исти наратив који се данас користи против Русије, коришћен је против Србије. Албански терористи су представљени као невине жртве, а регуларне српске безбедносне снаге које су спроводиле анти-терористичке операције као злочинци, док су невине српске жртве потпуно игнорисане. Исти модел је коришћен и у Хрватској, као и у Босни и Херцеговини где су унапред као главни кривци назначени Срби.
Од почетка рата у Украјини 2014. године, западни медији су прећуткивали страдање рускојезичног становништва у Донбасу да би од почетка руске специјалне војне операције руску страну представљали као агресора. Такође, како су затварали очи пред порастом усташке идеологије у Хрватској која се заснива на идеологији Анте Павелића, по истом принципу игноришу и пораст украјинског неонацизма заснованог на идеологији Степана Бандере. Ипак оно што Русији даје далеко бољу позицију у односу на Србију деведесетих година је постојање алтернативних извора информисања који омогућавају да се чује и руска страна. Рецимо интервју Така Карлсона са Владимиром Путином видело је преко сто милиона људи. Из тог разлога иако је актуелна анти-руска пропаганда крајње агресивна, она не даје очекиване резултате. Без обзира на ту чињеницу, Запад наставља да продукује и пласира многобројне лажне вести у јавном простору, стварајући све већу дезоријентацију.
Поред медијских манипулација још једна од важних полуга хибридног ратовања Запада је субверзивно деловање кроз стварање мреже утицаја у држави против које се води рат. Осим невладиног сектора који је од деведесетих година прошлог века постао важан контролни фактор власти, Запад преко стипендисања, финасирања и промовисања одабраних кадрова шири свој утицај унутар институција. Србија није деловала у спречавању таквог утицаја, па је државни апарат потпуно паралисан, институције су отуђене, а невладин сектор који се финасира из буџета грађана Србије служи као подршка Западу за ширење наметнутих наратива о српској кривици у ратовима деведесетих година, као и за подстицање даљег сепаратизма, дестабилизацију државе и дезинтеграцију друштва. У случају Русије, која је по мом мишљењу добро проучила овакве праксе, донете су законодавне мере за спречавање таквог субверзивног деловања. Закон о страним агентима који је Русија усвојила по угледу на амерички закон је омогућио да се блокира рад кадрова који се финансирају из иностранства и тиме руководе страним интересима. Од почетка специјалне војне операције почело је и интензивно спровођење овог закона што је допринело томе да не дође до унутрашње дестабилизације. Раскид односа са Западом омогућио је и да се пресеку коруптивни пословни односи који су омогућавали извожење великог капитала из Русије на Запад. Интензивне промене унутар политичких, интелектуалних и шоу-бизнис кругова, воде ка стварању националних елита чиме ће се неутралисати утицај Запада који је био широко распрострањен.
Сам војни сукоб који се води на територији Украјине, има много паралела са ратовима који су се водили на простору бивше Југославије, ако изузмемо примену нове технике, нарочито беспилотних летелица. Сукоб у Југославији се развијао кроз продубљивање етничких и религијских разлика на овим просторима, истовремено са развојем америчке доктрине Сукоба цивилизација, где је Југославија била експериментално поље. Такође Запад је подстицао хрватска, муслиманска и албанска национална и религијска осећања и радикализацију и тероризам свих страна у сукобу које су ратовале против Срба. Медијски је како сам напоменула стварао мит о српском национализму и хегемонистичким плановима. Исте методе касније су коришћене и на Блиском истоку за стварање сукоба у овом региону, као и за креирање сукоба између Украјине и Русије.
Оно што такође везује Југославију и Украјину је извођење обојених револуција, познато је да је организација CANVAS која је коришћена за извожење обојених револуција широм света, обучавала кадрове у Украјини.
Специјалне операције су још један заједнички елемент. За време рата у Југославији хрватска страна је уз помоћ Запада организовала етничко чишћење Срба када је протерано преко 250 хиљада строседеоца из ове републике. Након почетка сукоба у Украјини 2014. године хрватски саветници су одлазили у Украјину са инструкцијама како би предложили Украјинцима исти сценарио за Донбас. Такође специјална операција Рачак којом је створен алиби за бомбардовање Србије 1999. године од стране НАТО, је потпуно идентична сценарију Буча којим је Запад намеравао да оптужи Русију за измишљени геноцид.
За време рата у Југославији Запад је организовао доставке огромних количина наоружања свим странама које су ратовале против Срба, како из Европе тако и преко Блиског истока и других држава. Исто то се данас дешава у Украјини са том разликом што то нема утицаја на украјинске успехе на фронту. Још једна карактеристика је довођење страних плаћеника, као и сопствених војника како из регуларне армије тако и из приватних компанија и њихово укључивање у рат, довођење инструктора и давање логистичке помоћи зараћеној страни од стране Запада. У ратовима на простору бивше Југославије, Енглези и Американци су организовали довођење муџахедина са Блиског истока, али су укључили и сопствену војску која је ратовала против српске стране. Ту си били официри из регуларне армије, британске специјалне снаге, америчка регуларна војска као и приватне компаније, инструктори, страни плаћеници из разних држава, француски легионари и тако даље који су као и у случају Украјине директно учествовали у рату. Француски командант НАТО снага на Косову и Метохији Жак Огар је у књизи „Европа је умрла у Приштини“ описао како га је телефоном позвао командант британских снага да га упозори да прекине да пуца на његове официре. Огар му је одговорио да они пуцају на албанске терорите који нападају српски манастир. Британски командант је кратко одговорио да су британски специјалци са њима. У Украјини данас такође ратују све наведене структуре у још већој мери, где има велики број плаћеника, војника и инструктора из САД, Пољске, Румуније, Британије, Грузије, Француске, балтичких држава итд.
Економске санкције које су уведене Русији од стране Запада и које су до сада невиђене у историји нису успеле да економски дестабилизују Русију. Запад у томе види велики неуспех јер је циљ био да се Русија економски сломи, а да се затим изазове обојена револуција. Нажалосот у случају Југославије односно Србије, економске санкције су успешно дестабилизовале државу што је утицало и на исход рата.
И на крају тероризам као оружје које западни центри моћи користе за специјални рат у случају Русије је постао очигледно њихов последњи адут. Недавни трагичан догађај у Москви где су починиоци ухваћени оставља могућност да ће бити откривено ко су били организатори. Од тренутка када је Америка прогласила рат тероизму након 11. септембра свет се суочио са порастом односно стварањем међународног тероризма који данас представља највећу претњу миру. У ову међународну терористичку структуру спадају и многобројне псеудо исламске терористичке групе које је такође креирао Запад или прецизније речено обавештајне службе Велике Британије и Сједињених Америчких Држава уз помоћ Израела, као и сада већ државни тероризма Украјине. Из тог разлога починиоци ужасног терористичког акта у Москви по свој прилици су организовани и инструисани за потребе западних центара моћи који управљају међународним тероризмом.
Из свега наведеног може се рећи да је Русија данас суочена са истим непријатељем са којим је Србија била суочена пре тридесет година са том разликом што је Русија има неупоредиво веће могућности да се одупре нападима и претњама које долазе са Запада. Такође потребно је истаћи да се Србија сукобила са Западом и НАТО на врхунцу њихове моћи, док је њихова снага данас у великом паду. Запад је данас ослабљен како политички и војно, тако и економски и нема идеју како може да преокрене ситуацију у своју корист уколико не успе да дестабилизује Русију. Западни центри моћи су били уверени да ће до септембра 2022. године исцрпети економски Русију, а затим изазвати немире и државни преврат. Међутим такав план се показао као потпуни промашај. Из тог разлога очајни због убедљиве победе Владимира Путина на недавно одржаним изборима, као и јачањa Русије на свим пољима, они очајнички прибегавају тероризму.
За Русију је најважније да сачува унутрашњу стабилност и да настави да изналази механизме који дају резултате на спољном плану, али је очигледно да ће морати да одговори на терористичке акције Запада који не намерава да се заустави. Стратешка предност Русије је то што Запад не може да предвиди планове и потезе руског руководства које и поред свих проблема са којима је суочено успева да задаје трендове на глобалном нивоу. Са друге стране очигледно је да Запад нема никавог алтернативног решења за задржавање глобалне моћи и позиције светског лидера на којој је био више од 500 година, те намеће искључиво деструкцију. За остатак света ван колективног Запада је од кључне важности да спречи стварање конфликта већих размера који не би зауставио формирање новог светског поретка, али би успорио те процесе. Најопасније је то што Запад својим потезима заправо покушава да изазове сукоб великих намера као и да примора Русију на употребу стратешког нуклеарног потенцијала. Надамо се да ће такав сценарио бити избегнут.
27. март 2024.