Пише: свештеник Миладин Митровић,  савјетник СНП – Избор је наш за религијска питања и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци

Савремени Блиски исток, потпада под ореол традиционалног ширења ислама. Управо овај регион традиционално привлачи пажњу цијелог свијета.

Ту се одвија кључни и најдужи (више од 60 година) сукоб епохе – арапско-израелски сукоб, око којег се гради цијела главна проблематика савремених међународних односа. Конкретни политички догађаји: формирање Израела, посматрано као катастрофа и понижење за цијели муслимански свијет, оружане интервенције Сједињених Држава и других западних земаља на Блиском и Средњем истоку, директно су утицали на “оживљавање изворног ислама”, али исто тако директно су утицали и на масовне појаве исламског радикализма. Отприлике од истог тренутка у исламском свијету почиње да расте гађење према империјалној политици Запада и, прије свега, према његовим покушајима да наметне своју либералну идеологију цијелом свету.

У посљедњој четвртини двадесетог вијека политички процеси у исламском свијету на Блиском истоку заиста су показали да ова религија није изгубила своју позицију у јавном животу муслиманских земаља. Штавише, ислам је препорођен у политици бројних држава: Ирана, Пакистана, Египта, Авганистана, Саудијске Арабије, Сирије. Кључни догађај свакако је била исламска револуција у Ирану (1979), када је имам Хомеини прогласио принцип владавине свештенства – “вилајат-е-факих” (факих – теолог-законодавац). Тако је муслиманска теократија поново оживјела. Класични ислам ВИИ–XИИИ вијека у потпуности је отјелотворавао познати постулат о неодвојивости духовног и световног принципа; било је то доба калифата, доба теократије, али након што су Монголи заузели Багдад 1258. године, моћ халифа, која је персонификовала јединство државе и вјере, суштински је нестала и замијењена је влашћу секуларног владара – султана. Иран је постао прва теократска исламска држава модерног времена, са којом је био покренут процес враћања изворним исламским начелима.

Посебности
Одрживи утицај ислама на друштвено-политички живот у великој мјери се објашњава посебностима муслиманске вјере, која се сматра системом који регулише многе аспекте живота људи. У овом тумачењу ислам не само да представља вјерски систем, већ нуди и модел савршеног људског друштва, коме би вјерници требало да теже.
Исламска цивилизација на Блиском истоку заиста је богата својом историјском прошлошћу и уникалним културним вриједностима и као таква она испада из парадигме свјетског развоја коју су формирале “западне силе” – из парадигме демократије, индустријализма, капитализма.

Као и друге религије, муслиманска вјера се не може сматрати одговорном за то како је тумаче западни политичари и стога је неправедно и политички опасно кривити ислам за феномене као што је транснационални исламистички тероризам, који се обично повезује са Ал-Каидом. Наравно, у исламу, као и у другим великим религијама, постоје многе противрјечности. Неке суре Курана говоре о борбености и нетрпељивости муслимана, док друге говоре о њиховој мирољубивости. Међутим, ислам као религиозни и цјелосни поглед на свијет постао је главна препрека спровођењу диктаторске политике свјетског империјализма САД.
Само повратак изворном “чистом исламу” може спасити муслиманске народе, њихов идентитет и духовне вриједности од разорног сатанског утицаја покварене и неморалне западне цивилизације.

Западни медији сликају лажну и пристрасну слику, приказујући муслимане у негативном свјетлу, приказујући исламски закон као “недосљедан људским правима”, а исламску религију као учење о насиљу које подстиче терористичко размишљање. Друга тактичка техника у исламофобији јесте покушај да се западна култура и цивилизација упореде са исламском. Запад, у својој отровној пропаганди, представља ислам као “религију стагнације, супротстављену напретку и развоју, а истовремено либералну демократију као културу и мишљење развијеног модерног друштва.

Стратегија

Ислам за модерно западно човјечанство представља проблем који оно не може разумјети, схватити или савладати. Овај свијет се идеолошки не уклапа у слику свијета савременог западног интелектуалца, стручњака, политичара. Не уклапа се у садашњу политику униполарног свијета, не уклапа се чак ни у концепт “трећег свијета”. У посљедњих 15 година западне елите видјеле су у исламу не само спољашњег непријатеља који пријети либералној западној демократији, већ и унутрашњег непријатеља. Овоме се додаје и страх од растућег темпа ширења муслиманске вјере у свијету.

Једна од главних мотивација Запада да разбукта исламофобију јесте жеља да се оправда потреба за војним присуством западних сила на Блиском истоку, да се осигура безбједност појединих марионетских савезника у региону и да се посије сјеме подјеле између арапских држава. Американци, да би задржали своју војну, економску и технолошку супериорност у свијету, настављају да шире талас “глобализације” и на основу чега, се непрестано мијешају у унутрашње послове других држава и шире своје војне базе у различитим дијеловима свијета. Разлоге за стални амерички интервенционизам у најудаљенијим дијеловима свијета требало би тражити у преовладавајућем комплексу хегемоније и самовоље у односу према различитим проблемима међународне политике.

Главни циљ колективног Запада у распиривању исламофобије јесте то да код западних народа направи одвратну слику исламске религије. Западни теоретичари и политичари, првенствено у Америци, аутоматски изједначавају исламизам или исламски фундаментализам са тероризмом. Користећи ово тумачење, Сједињене Државе представљају Блиски исток, као “расадиште и родно мјесто међународног тероризма”. Под кринком парола о борби против терориста западне силе, укључујући и употребу војне силе, покушавају да манипулишу и трансформишу исламске заједнице у друштвено-политичком смислу како би лакше спровеле вјерске реформе у исламу.

Непријатељски напади и оптужбе америчких власти на рачун ислама учинили су америчку политику према муслиманима посљедњих деценија, прије свега послије терористичких напада у Њујорку и Вашингтону 11. септембра 2001. године, изузетно дискриминаторном.

Занимљиво је да је једно од главних инструмената Запада у борби против исламских учења замјена оригиналног ислама “америчким исламом”. Другим ријечима речено, Американци покушавају да створе нову религију, споља сличну исламу, али другачију у суштини. Према мишљењу америчког неоконзервативца Дениса Пајпса, “крајњи циљ рата против тероризма требало би да буде модернизација ислама”. Према Пајпсу, САД могу да обезбиједе стабилност и безбједност у свијету само у условима када у свијету преовлада “модернизовани” (тј. амерички) ислам. Према овом стратегу, исламски систем који преовлађује у Босни и Херцеговини може послужити као модел за такав ислам. Модернизација ислама на “амерички начин” постала је својеобразна стратегија усмјерена на подривање високог ауторитета исламских религиозних начела и стављање исламских политичких и интелектуалних елита у функцију америчких неоколонијалних.

Извор: https://borba.me/modernizacija-islama-na-americki-nacin/

25. март 2024.