Пише: проф. др Слободан Самарџић

У Берлину се није догодило ништа и због тога би требало да будемо задовољни. Кад год би се током бриселских или неких других преговора/разговора нешто десило, било би на штету Србије. Вишемесечни застој „дијалога“, узрокован ирационалном политиком косметских Албанаца, успорио је, мада не и зауставио, процес који треба да исходи признањем сецесије Косова од стране Србије. На голом телу Србије остао је још само смоквин лист са натписом – укините таксе а ми ћемо уклонити овај лист – али Албанци су и то хтели бесплатно. И тај њихов сувишни прохтев зауставио је процес, који им је као такав ишао на руку. Берлин ово питање није честито ни ставио на дневни ред. Фазни исход: Берлин је подбацио.

Одлагање до почетка јула је потез посредника који нема идеју. Али, гледајући интензитет албанских насилних акција, дотле ће се још што-шта догодити. Имам на уму извесност досадашње билатералне динамике на релацији „Приштина-Београд“, где су први стално вукли активне а други реактивне потезе. Тачи је после састанка управо тако нешто и најавио. Њихов пут је затезање док друга страна не попусти. Пошто „Београд“ нема где више да попусти, сем да призна сецесију Косова – то је једини захтев Албанаца – ови ће акцијама против Србије и косметских Срба настојати да  тандем Меркел-Макрон свој притисак усредсреди на Србију и од државног руководства затражи попуштање у стварима царине. Тако ће на Вучићу остати мисија спасавања Европе и њене цивилизације. Бојим се да таквом изазову неће моћи да се одупре.

А зашто Србија не би време до јула искористила за своју, најзад, активну политику? Види се, најкасније после Берлина, да у ЕУ нико није способан да води овај процес, чак и ако бисмо га гледали независно од циљева. Тачи је то отворено рекао уз позивање Америке да узме ствари у своје руке. Такав исход ове заврзламе ипак није известан с обзиром да би српска страна вероватно парирала са Русијом. Али, зашто би се српска страна уопште бавила тим белосветским питањима. Зашто не би нешто урадила код куће и за себе. Рецимо, нешто што би свако нормалан и у Србији и у свету очекивао. Шта би то било?

Најпре, увођење контрамера на албанске царине. Оне се не би састојале само од увођења царина на њихову робу, јер је увоз минималан те би ефекат контрамере изостао. Али, могло би се суспендовати кретање људи и возила, као и транспорт робе са Косова кроз Србију не рачунајући, наравно, косметске Србе. Баш ме интересује да ли би се неко супротставио оваквим акцијама, које би унапред биле временски ограничене до албанског укидања царина. Али, не да би се због тога наставило са разговорима него изричито да би се успоставила нормална трговина са покрајином по мерилима ЦЕФТЕ и ЕУ.

Потом, српско државно руководство могло би, најзад, да формулише своју преговарачку платформу за будуће преговоре. Ово досад било је сасвим неприродно – водити некакве разговоре судбинске по државну политику без платформе, прихватати и потписивати противуставне споразуме и уредно их спроводити у живот без обзира како се понаша друга страна, одлазити на сваки миг на сваку врсту састанка напоље, примати на највишем нивоу посланике, заменике помоћника, саветнике и осталу средњепозиционирану политичку котерију држава које нам отворено раде о глави, и слично. Све то без државног обавезујућег документа, као соло играч или дивљи лоз у потрази за премијом. Овај предах, који нам је пружила нека виша блаконаклона сила, треба искористити за јасно позиционирање ради евентуалних потоњих активности. И ово би сви, па и наши (не)пријатељи са запада, прихватили као нормалну политику једне државе.

Најзад, активности у вези платформе могле би се искористити да се косметска тема измести из страначке, тј. странчарске, политике. Њу би, разуме се, морала да води влада, рачунајући овде и председника државе, али би шира политичка подршка њу учинила више самопоузданом, ефикаснијом и одговорнијом у погледу циљева те политике. Ово не само да би било разумљиво за сваку инострану перцепцију српске политике у вези Косова и Метохије, него би, сигуран сам, покренуло процес, ма колико дуг, ка општем сагласном решењу.

Кад би ме неко питао да ли је ово реално, одговорио бих одречно. Али моје противпитање било би – да ли је ова Вучићева политика наводно вишег степена реалности довела до било чега доброг. Напротив, сви видимо само поразе и мрачну будућност. У међународној политици је реално само оно што се чини уз сталну потребу учесника да у неизвесном простору крче маневарски простор за своју политичку заједницу. То је закон политике који Вучић не познаје. И како је, вођена тим незнањем, држава прошла? Можемо рећи: још и добро како је могла.

Ако се у овом преговарачком вакууму не уочи последња прилика, онда нам спаса нема. Јер, ко не заштити Косово и Метохију од дефинитивног губитка неће ни остатак државе кад и он западне у невоље.

 
2. Мај 2019. 
 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. ж

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal