Округли сто „Јавна дипломатија Русија-Балкан. Вектор пријатељства

(Улога јавне дипломатије је у стварању погодног окружења за развој међудржавних односа)

10. марта у Друштвеној палати Руске Федерације одржан је округли сто на тему „Јавна дипломатија Русија - Балкан. Вектор пријатељства “, којем су присуствовали стручњаци и јавне личности из Русије, Србије, Црне Горе, Грчке, Бугарске и Турске. Округли сто је суорганизовала Стална мисија Републике Крим при председнику Руске Федерације. 

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије и председник Савета за спољне послове "Двери" говорила је на тему: "Тренутна ситуација на Балкану и могућности даљег развоја сарадње са Русијом".

Њено обраћање преносимо у целости: 

У последње време све чешће чујемо од западних званичника да јача малигни руски утицај на Балкану. Чињенице су сасвим другачије. Евроатлантске структуре желе да интегришу остатак Балкана и да успоставе потпуну контролу над овим простором.

Безбедносни ризици и нестабилност нису узроковани утицајем Русије, већ вишедеценијском политиком западних сила. Нерешени сукоби на простору бивше Југославије, стални су извор тензија. Ситуацију додатно усложњава висок степен организованог криминалитета и корупција као и социјално незадовољство грађана. Незаустављив је тренд одлива становништва, посебно младог и образованог, које покушава да пронађе економску перспективу у иностранству.

Због тога се празни простор Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије - посебно Косова и Метохије.

Нејасна перспектива европских интеграција Србије, Македоније, Босне и Херцеговине и Црне Горе, додатно утиче како на политичке структуре тако и на разочаране грађане и узрокује међусобне тензије. ЕУ није дефинисала када земље кандидати за чланство са Балкана могу да очекују пријем пре свега због проблема са којима је сама суочена. Актуелна је политичка, економска и мигрантска криза у ЕУ и потреба да се сама Унија реформише. Многе земље са Балкана су незадовољне таквом ситуацијом, посебно што су због европских интеграција повлачиле непопуларне потезе.

С друге стране, очигледна је намера НАТО да интегрише земље Балкана које још увек нису постале чланице ове организације.  У највећем броју случајева НАТО интеграције се одвијају у сенци и тишини, због крајње непопуларности ове организације. Црна Гора је постала чланица НАТО политичком одлуком руководства те земље, без одлуке грађана. Већина становништва у Црној Гори је против такве одлуке. Руководство ове земље донело је и низ других одлука независно од тога шта мисли већина грађана ове земље. Признавање Косова као независне државе, увођење санкција Русији и на крају Закон о слободи вероисповести с циљем конфисковања имовине Српске православне цркве, што је изазвало огромно незадовољство и протесте грађана.

Одлазећи сазив македонског парламента ратификовао је унапред споразум са НАТО, иако је ЕУ ову земљу довела у поновну кризу не испуњавајући свој део договора који је требало да уследи после промене имена у Северна Македонија, чему се такође противила већина грађана.

Босна и Херцеговина за коју нема сумње да је у константној кризи, потписала је документ који овај земљи омогућава НАТО интеграције, што је изазвало талас незадовољства против Милорада Додика који је пристао на такву одлуку.

Србија је 2015. године усвојила стратешке договоре са НАТО, као што је СОФА споразум и Индивидуални план партнерства, којима је сарадњу са овом организацијом подигла на највећи могући ниво. Већина грађана Србије ни дан данас није упозната са овим договорима, који су потписани у тишини.

Кључна одлука за даљу будућност Србије везана је за решавање косовског питања.

Велики део овлашћења на овој територији препуштен је Албанцима. Ипак, до оног момента до када не буде потписан коначни договор, Косово не може да се оствари као независна држава.

Једини правно валидни документ за решавање косовског питања је важећа Резолуција 1244 која на међународном нивоу потврђује надлежност Србије над овом територијом. Западне силе покушавају да изманипулишу међународно право и доведу ово питање до краја на штету државних и националних интереса Србије.

Због тога су технички договори о Косову и Метохији премештени у Брисел, али они су прекинути крајем 2018. године и доживели су неуспех. То је био идеалан тренутак да српско руководство затражи да се решавање косовског питања настави у УН. Уместо тога, договори о решавању косовског питања су сада поново настављени и то у директном аранжману САД, које су и креирале ову сепаратистичку творевину. Бриселски договор из 2013. године је противуставан, а садашњи преговори такође ван оквира државног система по којем надлежност за спољну политику има Влада, а не председник државе.

Ту се поставља питање због чега државно руководство Србије званично не затражи укључивање Русије у преговарачки процес о Косову, посебно ако узмемо у обзир дипломатске успехе Руске Федерације и чињеницу да ни један светски проблем више не може да се решава без ње.

Не постоји никаква основа по којој САД могу да се самопозову у преговоре о КиМ, а да Русија остане по страни.

Уколико Србија потпише договор са Косовом и доведе Резолуцију 1244 у питање, то ће представљати велики проблем за руску позицију и даљи однос наших држава, а посебно русофилско опредељење грађана. Западним земљама би такав развој догађаја највише одговарао јер би Русију довео у шах мат позицију. Уколико би Русија остала доследна у одбрани међународног права, западне земље би инсистирале на томе да она делује дестабилизујуће. Уколико би Русија прихватила да Косово постане члан УН, грађани Србије би сматрали да је таква руска одлука помогла коначном отуђивању овог дела наше територије. То би проузроковало велико незадовољство које би било усмерено више ка Русији него ка онима који су донели одлуке и приморали Русију да их прихвати.

Након легализовања косовске независности уследио би низ догађаја који би дугорочно онемогућили ширење руског утицаја на Балкану. Косово би постало врло брзо члан НАТО, затим формално и Србија која не би могла да се одупре безбедносним ризицима, а на крају и Босна и Херцеговина која би се унитаризовала.

И без тога, ширење руског утицаја се стално онемогућава информационим ратом против ње као и субверзивним деловањем разних структура, етикетирањем и маргинализовањем проруских политичара, док се са друге стране Русији нуде као надлежни савезници крајње компромитоване структуре најчешће везане са разним службама. Ко пример можемо да наведемо такозвани државни удар у Црној Гори као и недавну шпијунску аферу у Србији.

Ово деловање „дубоке државе“ против сарадње са Русијом се не односи само на сферу политике већ и на сферу економије, културе, образовања и др.

Због тога је крајње важно да Русија појача свој утицај путем јавне дипломатије и сарадњом са оним организацијама и појединцима који личном вољом и ентузијазмом заправо највише и доприносе руско-српским односима. Односи Србије и Русије су вишевековни и искрени, засновани на приврженошћу српског и руског народа заједничкој историји, култури, традицији, вери и коренима. Нико нема право да таквим односима манипулише и да их злоупотребљава.

 

13. Март 2020. 

Упутнице:

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal