Међународна онлајн конференција: Религијски екстремизам и људска права, одржана је 26. новембра.

Организатори: Међупарламентарна комисија за људска права (Бундестаг, Немачка), Фонд за развој цивилног друштва „Народна дипломатија“ (Русија), Међународни центар за проучавање Евроазије (International Center for the Study of Eurasia), Европска хришћанска коалиција (European Christian Coalition).

Конференција је имала за циљ да истакне тренутну ситуацију са екстремистичким верским покретима у савременом свету, посебно на европском континенту. Дневни извештаји о верско мотивисаним нападима су застрашујући.

Инциденти у Паризу, Дрездену, Бечу потресли су цео свет за само неколико недеља и приморали да поново размисле о глобалној претњи безбедности и хришћанском идентитету Европе, коју не представљају само екстремистички облици ислама, већ и други псеудо-религијски култови.

На мрежној политичкој платформи постоји могућност да се размењују релевантне информације са парламентарцима - члановима Међупарламентарне комисије: међу њима су посланици Бундестага, Државне думе Русије, представници Европског парламента, европских верских организација и међународних политичких снага.

Дијалог са парламентарцима треба да послужи као платформа за проналажење нових идеја и решења, изградњу нових концепата за враћање мира и стабилности.

Као резултат форума биће развијен заједнички концепт и усвојен заједнички апел влади и парламентима.

https://www.rehr2020.ru/

У раду конференције учествовала је и Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије.

Њене тезе на задату тему, преносимо у целости.

 

Драгана Трифковић: Европа може сама себи да помогне

Хришћански идентитет Европе и његово очување су тема којој би морала да се посвећује велика пажња. Посебно у данашње време када је овај идентитет у својеврсној кризи.

Ако размотримо узроке те кризе, схватићемо да је политика у великој мери допринела урушавању хришћанског идентитета Европе. Од завршетка Другог светског рата, односно стварања Европске Уније као наднационалне творевине, дат је приоритет економском развоју. И сама ЕУ је првобитно формирана као економска заједница.

Поред тога, ЕУ је базирана на политици поштовања људских права, како на унутрашњем тако и на спољном плану. Верска права људи су свакако важан сегмент овог поља. Али с тим у вези, постоје многе контрадикторности које су настале услед формулисања политике ЕУ.

Члан 9 Конвенције о људским правима ЕУ - Слобода мисли, савести и вероисповести гласи:

  1. Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује слободу промене вере или уверења и слободу сваког да, било сам или заједно с другима, јавно или приватно, испољава веру или уверење молитвом, подучавањем, обичајима и обредом.
  2. Слобода исповедања вере или убеђења сме бити подвргнута само законом прописаним ограничењима неопходним у демократском друштву у интересу јавне безбедности, ради заштите јавног реда, здравља или морала, или ради заштите права и слобода других.

Државе чланице ЕУ су стога заузеле „неутралан“ став у односу на религију, поштујући изнад свега слободу појединца. Као епилог, државе чланице су почеле да уклањају верске симболе на јавним местима, оправдавајући такав поступак потребом да не угрожавају права оних који не исповедају хришћанство или оних који нису религиозни.

Познат је случај из немачке праксе када је Савезни уставни суд Немачке наредио уклањање распећа из јавних школа у Баварској, како она не би угрожавала људска и верска права других.

Оваква пракса установљена је и у Француској, Шпанији и другим европским државама.

Такви поступци директно су усмерени против очувања хришћанског идентитета Европе што у пракси значи да ЕУ ставља индивидуалне људске слободе изнад религијског и националног идентитета. 

Њих је неопходно са једне стране посматрати и кроз призму националне разноликости Европе, а са друге стране кроз демографске промене у Европи, посебно у вези са приливом миграната са Блиског истока и из Африке.

Као закључак овог дела излагања, рекла бих да је неопходно да европске државе утичу на формулисање нове политике ЕУ која би била усмерена ка заштити националног идентитета држава чланица као и религијског идентитета односно хришћанског идентитета Европе у целини.

Када говоримо о проблему религијског екстремизма, а посебно о проблему исламистичког тероризма у Европи, неопходно је да такође дефинишемо узроке.

Оно што је сигурно то је да један екстремизам подстиче други екстремизам, односно да угрожавање верских права људи увећава нетолеранцију и може да доведе до конфликта.

С тога треба имати у виду да вређање верских осећања људи доводи до емотивног набоја и може да подстакне насиље. Извргавање руглу религије или светих личности, предмета, симбола и слично, изазива бес код верника али и осећај угрожености, који даље могу да проузрокују насиље као реакцију.

Стиче се утисак да у европским појмовима није постављена јасна граница између људских слобода и угрожавања верских осећања људи. Јер ако председник Француске подржава истицање карикатура пророка Мухамеда под изговором да је то борба за слободу говора, поставља се питање да ли слободом говора може да се оправда вређање друге религије.

Овде треба узети у обзир и ту чињеницу да је ислам као религија под великим ударом услед политичке радикализације исламских праваца преко којих се компромитује читав ислам.

Овај процес траје још од рата у Авганистану када су САД преко радикализације исламистичких покрета водиле рат против совјетске војске.

Добар пример је и рат на простору бивше Југославије, коме је претходила политичка радикализација умерених муслимана преко западног утицаја. На простору Босне и Херцеговине је ратовала јединица Ел муџахедин која је била састављена од исламистичких екстремиста који су прошли кроз рат у Авганистану. Коначно, ту је и пример стварања псеудо државе Косово путем подршке сепаратистичких и терористичких структура које не представљају само опасност за Балкан. Чињеница је да је у Европу преко мигрантског таласа доспео и одређени проценат лица која су учестовала у ратним сукобима на Блиском истоку и која су део међународне терористичке мреже. На Балкану овакву опасност представљају повратници са блискоисточног ратишта који су учестовали у ратним сукобима као добровољци. Оваква лица су са простора Косова и Метохије, Босне и Херцеговине, Рашке области, Црне Горе, Северне Македоније и Албаније.

Као закључак овог дела излагања рекла бих да Европа мора да ради на дерадикализацији исламистичких и других радикалних покрета, као и појединаца који су индоктринирани верским екстремизмом. Европа треба да уложи напоре и помогне мировне процесе на Блиском истоку као и борбу против тероризма. У оба случаја је кључно да успостави по тим основама сарадњу са Руском Федерацијом која има одлучујућу улогу у мировним процесима на Блиском истоку.

Тим путем Европа може да обезбеди и сигуран повратак миграната у њихове матичне земље.

И на крају, не могу да не споменем проблем угрожавања религијских права православних верника.

Православље је суочено са настојањима да се подстиче нејединство у оквиру наше вере, као и са настојањима да дође до фрагментације православних цркава. Ту бих споменула покушај стварања државне украјинске цркве и угрожавања верских права путем одузимања имовине постојеће Украјинске православне цркве под надлежношћу Московске патријаршије. Са истим проблемом је суочена и Српска православна црква у Црној Гори као и у Северној Македонији. У Црној Гори је донет антицивилизацијски Закон о слободи вероисповести који претендује на конфискацију имовине Српске православне цркве и стварање државне црногорске цркве. У Северној Македонији је овај процес далеко одмакао. По овим питањима сам се више пута обраћала комесару за људска права у Савету Европе, г-ђи Дуњи Мијатовић с молбом да у складу са Конвенцијом ЕУ о људским правима предузме одређене кораке из својих надлежности и обавести јавност о угрожавању верских права верника у Црној Гори и Македонији.

Такође, поставила сам питање да ли ће ЕУ реаговати на угрожавање људских права Срба са Косова и Метохије, који већ 20 година живе у сталном страху од насиља и прогона. Подсетићу на то да је територија Косова и Метохије под контролом међународних снага УН и НАТО, као и да је за време мандата међународних снага извршен погром над српским становништвом 2004. године када су албански екстремисти спалили 150 цркава и манастира Српске православне цркве.

Као закључак овог дела рекла бих да ЕУ мора много јасније да се залаже за поштовање верских права људи као и да реагује у случају кршења религијских права људи.

Генерални закључак је да Европа треба да развија концепт сарадње различитих култура и цивилизација који је супротан концепту сукоба цивилизација дефинисаног деведесетих година у САД.

29. Новембар 2020. 

 

 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
center (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
center (@) geostrategy.rs

Youtube kanal