Пише: Милош Здравковић

Око 35 милиона Курда живи у свету и сматра се да је то највећи народ без државе. Пореклом са Блиског истока, Курди нису семитски, нити турски народ. Верује се да су потомци древних иранских племена која су живела на просторима Блиског истока пре турске и арапске инвазије.

После слома Отоманског царства на крају Првог светског рата, западне силе (предвођене Великом Британијом) су обећале аутономију Курда уговором из Севра 1920. године. Услед отпора од стране Турске, на челу са Мустафом Кемал пашом-Ататурком, дошло је до нових преговора у Лозани 1923. године. Запад је признао границе нове турске републике и као резултат тога, Курди су се нашли подељени између три пост-османских држава Турске, Ирака и Сирије, као и са мањим бројем становника у Ирану.

Курдска политика је компликована и подељена од тада. Курди нису никада направили озбиљан пан-курдски национални покрет. Уместо тога, одвојене курдске популације су свака засебно развијале своје покрете. Са почетком Арапског пролећа, грађанских ратова у Сирији и Ираку, курдско питање је поново изашло на светлост дана. Иронично звучи да је један од главних покретача рата у Сирији управо Турска, којој се сада курдско питање враћа као бумеранг.

Ипак, вратимо се у не тако давну историју… Савремени курдски националисти воле да прате порекло њиховог државнонациналног питања од првог покушаја курдске државности – краткотрајне Републике Махабад. Званично позната као Република Курдистан, проглашена је у иранском граду Махабад почетком 1946. године, али била је угушена од стране иранске војске само неколико месеци касније.

Опширније...

Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Највећа претња међународној стабилности је борба за слободу и људска права. Звучи парадоксално, међутим са овом констатацијом ће се сложити многи народи, којима је „демократија“ стигла у виду бомби и који су ослобођени окупацијом. Иза пароле борбе за демократију, крију се економски и политички интереси, одређених великих сила. То је прави разлог агресије, коју западне силе спроводе над одабраним земљама. Србија је на несрећу већ годинама међу одабранима.

ЗАПАД

Појам „западна демократија“ некада је означавао најразвијенији вид демократског уређења друштва. Политиком двоструких стандарда, интервенционистички Запад је релативизовао све вредности за које се залаже (искључиво на речима). Борба за „људска права“ одређена је потребом освајања ресурса и наметањем неолибералног капитализма у коме сва права уживају одређене интересне групе. У макијавелистичкој борби западних сила за ресурсе и тржишта, нације и државе су колатерална штета.

Концепт неолибералног капитализма и потрошачко друштво, уз неконтролисано  задуживање фиктивним новцем, довели су економију САД и ЕУ до ивице понора. Највећи терет економске кризе подносе најугроженије категорије друштва, док креатори кризе покушавају да пронађу нова тржишта (могло би се рећи ратишта). САД и ЕУ су уложиле огроман новац пореских обвезника, како би спасиле приватне банке. То је довело до апсурдне ситуације где су поједине земље ЕУ у опасности да банкротирају спашавањем пропалих банака. Док све више земаља ЕУ упада у дужничке кризе, решење светске економске кризе се не назире (1). Колико су опасне замисли САД и ЕУ, говори и чињеница да рецесију и огромну незапосленост „решавају“ штампањем додатног новца и малверзацијама (2). Треба имати на уму да је штампање долара (без покрића), у надлежности приватне фирме (Федерални резервни систем), која остварује приходе по том основу. Оваква позиција ФРС а омогућава утицај на светску економију и пружа могућност манипулације финансијским кризама.

Опширније...

Пише: Миланко Шеклер