Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Тиранија је навика која прелази у потребу Фјодор Достојевски
Борба за политичке и економске интересе западних земаља, данас се назива борбом за „демократију, људска права и слободу“. Агресија на друге суверене државе, назива се „хуманитарном интервенцијом“ и она је утемељена традиционалном тежњом Запада за „демократијом“, која сеже још из доба колонијализма. У данашње неоколонијалистичко време, политички је некоректно употребљавати прецизне изразе, јер је политички „оправдано“ штитити интересе империјалиста. У том циљу установљени су двоструки стандарди, који чине суштину стратегије спољне политике западних земаља. Један од главних ослонаца такве политике су тзв. невладине организације (НВО), које финансирају њихове владе. Сам назив је у потпуном складу са заменом теза и доктрином „политичке коректности“. Уз њих велику улогу имају и „независни“ тј „слободни“ медији, осмишљени да помогну у насилном увођењу „демократије“ (1).
Невероватно је шта све може у Србији неко да изјави само ако умисли да је главни и да зато, без икакве личне и политичке одговорности, или бар гриже савести, може све нас да, до миле воље, некажњено плаши и траумира!
У вези са изнетим имам следећа питања и констатације:
Ко је уоште помињао у Србији потребу за прекидањем односа са Руском Федерацијом, када и зашто? Којим ће и чијим то притисцима бити изложена Србија?
Претпостављам да такве притиске неће вршити Кина (видим да се слаже са позицијом Русије), а чини ми се ни остале земље БРИКС-а, а то значи ни Индија, ни Бразил, ни Јужна Африка. Претпостављам ни да то неће бити ни многобројне несврстане земље, са којима ми већ традиционално имамо добре односе. Верујем да то од европских земаља нису ни Норвешка, ни Швајцарска, ни Турска ни Исланд, то јест ниједна од земаља које и даље (по мишљењу наших јадних политичара) пркосе новооткривеним европским законима природе, и упркос свему, опстају у животу, и те земље и њени становници, иако уопште нису чланице ЕУ!
Вековима, се пред Иран (и пре њега, Персију) постављало кључно питање, гарантовања националне безбедности, опстанак и самосталност у окружењу јачих регионалних сила попут Отоманске Турске и Римске империје. Иако увек слабији од ових већих империја, Иран је преживео из три разлога: географија, ресурси и дипломатија. Иран је велика и планинска земља те су војни походи на ту земљу тешки и опасни. Иран је такође био у стању да „произведе“ довољно снаге да спречи евентуалне нападе, и реши унутрашње размирице. Истовремено, Техеран се одувек ослањао на сјајну дипломатију.
Долазак европских империјалних сила у регион компликује положај Ирана почетком 19. века, нарочито британски продор на Арапско полуострво и Авганистан, а то се подудара са почетком краја турске империје. Положај целог региона и Ирана са њим додатно се усложњава са трансформацијом глобалне економије на систем на бази нафте. Тада, као и сада, регион је био главни светски извор нафте. Након Другог светског рата, Американци и Совјети су постали нова реалност, са могућношћу и жељом да утичу на регион, са свешћу да реалност Техерана и даље постоји. Иран је морао да суочи регионалне и глобалне претње, и да се усклади са њима. Иран је постао свестан нафте, те да глобална силе не могу да изгубе интересовање за регион… Без обзира да ли влада шах или ајатолах, стратегија Ирана је остала иста: одвратити евентуалну претњу географијом, штити државу са јаким одбрамбеним снагама, и ангажовање сложене дипломатске службе.
“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања.
Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.
