Пише: Божидар Здравић

Гимназијалац из Бруса

Младост, по многима најбезбрижније доба живота, резервисано за непромишљеност, уживање и необзирност, на тренутке је узимало маха у Србији. Свест о националном идентитету код срспске омладине, варирала је кроз деценије иза нас. Кренувши од самих почетака 20. века, наилазимо на младе људе код којих је осећај за родољубље био на највишем степену у савременијој историји Србије. Волели су своју земљу, народ и краља. Давали су прави пример будућим нараштајима.

Ако направимо „скок“, у ком „прескачемо“ велике периоде у српској историји који се не смеју никада стварно прескакати и заборављати, стижемо до тог кобног периода, када је комунизам био на врхунцу. Стварање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Слога, јединство и љубав једних према другима, била је „представа“ у коју су људи веровали. Тај део прошлости за собом оставља „кварну робу“, југословенску омладину. У југословенску омладину спадали су људи рођени 60-их, 70-их и раних 80-их година. Родитељи српске деце, заслепљени „савршенством” Југославије, заборављају на Јасеновац и све друге догађаје који су претходили стварању ове земље, и уче своју децу да су им Хрвати као и сви други народи Југославије, браћа док они у исто време своје не уче тако. Родољубљу код југословенске омладине није било места. Одрастали су са том безбрижношћу све до распада њихове „утопијске“ земље. Нажалост са коначним „умирањем“ комунизма и Југославије, није умрло и југословенство  које је било дубоко усађено у те изгубљене генерације младих људи. Деценије су требале да се Срби преобразе и схвате да је цела та прича са Југославијом била једна велика обмана.

Стижемо до 21. века, и садашњег времена. Диктатура, која је била у „Титовом времену“, још увек је присутна, с` тим што млади више нису затровани лажним братством и јединством. Овај пут добар део младих људи је затрован западном цивилизацијом. Историја се понавља. Опрост Хрватима након Другог светског рата, и прихватање њих као браће, и Американцима након бомбардовања и узимање њих као идола. Све то поново после непуних 20 година. На сву срећу поред американизације српске омладине која нон-стоп расте како надолазе млађе генерације, креће све више да заживљава опет она омладина пуна осећаја патриотизма, налик својим славним прецима. Храбри и неиживљени са пуно снаге, али и огорчени због неправде коју и сами увиђају у данашњем свету, „мобилишу“ се на фудбалским стадионима одакле шаљу јасне поруке у којима се противе систему. Сами и нејаки, не преостаје им ништа, осим да врше побуне у које верују да могу да донесу промене.  Пуни су идеала, али и разочарани, јер су сами. Не знајући да самим тиме што не припадају заједници, они су и слободни. Појам слободе сликовито је објаснио српски историчар, Радован Дамјановић, рекавши: „Интересантна ствар је да слободан потиче од речи слаб. Слободан човек је сам. Изван племена је, јер не подлеже никаквим законима, и због тога је слаб. Не може нико да му помогне, и осуђен је само на своје снаге.“ У таквом положају је и онај део данашње омладине који је загриженији за своју земљу. „Ако неко иде до лудачких схватања слободе, он ће бити склоњен из заједнице јер не подлеже законима, и том неком општем мишљењу како човек треба да се понаша. Ту онда долазимо до оног, шта је нормално. Једна од дефиниција нормалног је оно што ради већина. По томе онда много људи не би било нормално.“ У овој слици слободног човека савршено видимо и једног српског омладинца који би мењао свет и вратио традиционалне вредности нашој земљи које су давно изгубљене.

Наспрам ове “хајдучке омладине“ стоји „стуб срама“. Људи који се диве Европи  и Америци. Тај многобројнији део омладине веома је склон забораву прошлости, потенцирању будућности и понајвише неинтересовању за своју земљу. Главни кривци за то њихово угледање на највећа ругла света, јесу наше власти. Доктор Арчибалд Рајс у својој чувеној књизи „Чујте Срби, чувајте се себе“ директно криви власти за превелику необзирност омладине из тог времена. Ове речи се савршено могу искористити и за описивање тренутног стања у држави: „Допустили сте да умре дух ваше омладине. Припазите да вас тај немар једног дана прескупо не кошта. Ова омладина се неће жртвовати на олтару отаџбине када зазвони за узбуну, а звониће једног дана, као она омладина која је водила ослободилачке ратове. Данашња омладина ће вам рећи да нипошто не жели да гине, јер јој то ништа не доноси.“ Дужност сваког појединца којем мозак није испран западњачким вредностима, коме је љубав према отаџбини дубоко усађена јесте да се свим силама бори на било који начин да Србија не постане „непрегледна јама“ као што је то рекао Милан Ракић у својој песми „На Газиместану“ . Долази црно време, за све нас, и тренутак је за устајање, омладина мора да се преобрази на праву страну, нема више чекања и као што рече Његош у „Горском вијенцу“: „Но примајте вјеру прађедовску, да бранимо образ отачства.“

5. фебруар 2023.